obavezna kultura

srpska vlada je pre par meseci donela beskrupuloznu odluku da se izgradnja hrama svetog save finansira preko postanskih maraka, dakle, iz dzepova svih gradjana. ne mari da neki od tih gradjana smatraju da je biblija skup bajki i budalastina, da su neki pripadnici drugih verskih zajednica, neki jednostavno mrze crkvu a mnogi mozda simpatisu crkvu ali bi radije svoj novac ulozili u nesto drugo: svi oni su jednako prinudjeni da finansiraju crkvene projekte. ministarstvo kulture vlade srbije finansira od para svih gradjana projekte koji sire kulturu svetosavlja – dakle, te projekte placaju ne samo oni koji ni ne znaju sta je svetosavlje, vec i oni koji se zestoko protive celom konceptu. gradjani srbije su obavezni da placaju drzavnu televiziju, bez obzira na to sta misle o njenom programu i da li je uopste gledaju. po istom principu, od drzavnih para se tradicionalno finansira gomila nekomercijalnih projekata, kao sto su subvencije pozoristima nesposobnim da opstanu na trzistu i raznorazni progresivni projekti tipa nagradjivanje “najboljih”. iako ce se gradjani srbije vrlo tesko sloziti oko toga da li drzava treba da ih poducava patriotizmu ili toleranciji, kulturi pravoslavlja ili evropskim vrednostima, vrlo lako ce se sloziti oko toga da je funkcija drzave da gradjane vaspitava, da zabludele ovce vraca na pravi put i da u vremenu opste dekadencije/primitivizma promovise prave a nikako lazne vrednosti.

potpuno je razumljivo da zelimo da ljudi oko nas prosire svoje vidike i usvoje neke nove vrednosti, cak i kad oni insistiraju da su im te nove vrednosti potpuno neprihvatljive. cesto je plemenito kad ljudi iz svog dzepa finansiraju projekte koji to imaju za cilj. mnogo manje razumljivo i plemenito je kad svoje neistomisljenike prisiljavamo da iz svog dzepa placaju obuku u prihvatanju nasih vrednosti uprkos njihovom energicnom protivljenju. a upravo na to se svodi kulturna politika finansirana iz zajednicke kase.

mozda nekome izgleda da je ovo neizbezna posledica demokratije. zar demokratija ne znaci vladavinu naroda i zar nismo prinudjeni da se pomirimo sa odlukom vecine? dakle, ako u jednom trenutku vecina forsira finansiranje crkve, a u drugom finansiranje manjinskih organizacija, zar to nije samo nuzna posledica sistema za koji smo se opredelili?

demokratija zaista znaci da one odluke koje ce da vaze za sve donosi narod, ali demokratski princip kao takav ne implicira nuzno da se zajednicke odluke donose o svemu i svacemu – ta premisa je nezavisna od same ideje demokratije. drugim recima, sam demokratski princip ne odredjuje granicu izmedju ponasanja koje je izbor pojedinca i ponasanja koje odredjuje drzava. u ekstremnom slucaju, mozemo da imamo demokratsku drzavu u kojoj se referendumom odlucuje o svakoj sitnici, na primer o uvodjenju zakona o “najboljoj” boji cipela. recimo da na takvom referendumu, veoma ubedljivom vecinom, pobede plave cipele i da se time uvede zakon po kojem je obavezno da svi gradjani drzave nose plave cipele. iako je rec o odluci koja je demokratski doneta, ocigledno se radi o drustvu terora i ocigledno je mnogo bolje drustvo u kojem je svakom pojedincu ostavljena mogucnost da sam izabere kakve ce cipele da nosi, pa makar velika vecina izabrala da nosi upravo plave cipele. u ovom drugom drustvu ne samo da se ostavlja prostor ljudima da promene misljenje, a inovatorima da ponude nove boje koje glasaci nisu imali u vidu, nego se radi o tome da vecina gradjana, neka to bude i 95%, ne donosi jednu odluku koja ce vaziti za svakog, vec se ostavlja prostor svakom pojedincu i time i najbespomocnijoj manjini, da o cipelama donese svoju odluku.

mogucnost ogranicene uloge drzave u promovisanju kulturne politike i vrednosti je cesto neprepoznata od strane manjinskih grupa. manjinske grupe cesto zagovaraju budzetski finansiranu kulturno-vrednosnu politiku smatrajuci da ce im na taj nacin biti najbolje nadoknadjene istorijske nepravde. ako je neka grupacija trpela teror decenijama, deluje da nista nije pravednije nego da se drzavi da sto veca moc da te nepravde nadoknadi tako sto ce promovisati manjinske vrednosti putem drzavnih medija i finansiranjem raznih projekata i organizacija.

kao sto je, medjutim, dobro poznato, batina ima dva kraja. jednom kada se, kao u srbiji, zapati princip da drzava treba da vodi kulturnu politiku i da se bavi vrednostima u glavama ljudi, sirom se otvaraju vrata da ta kulturna politika i te vrednosti budu direktno uperene protiv bilo koje manjine. dakle, zagovaranjem drzavno sponzorisane kulturne politike manjine ne da sebe ne stite od vecine, nego se upravo stavljaju na milost i nemilost toj vecini. izabrani predstavnici te vecine u jednom trenutku mogu da budu veoma skloni manjinskim projektima, ali vec u sledecem mogu da budu skloni projektima uperenim protiv tih istih manjina. jedino smanjena uloga drzave u kulturi moze da garantuje slobode svakom pojedincu. pojedinac na kraju i predstavlja onu najmanju, najbespomocniju manjinu.