Vlada Vojislava Koštunice i poštovanje međunarodnog prava

Zabune oko važenja Povelje o ljudskim pravima.
Nesigurnost može štetiti i građanima i državi.
U članku "Otežan put do Evropskog suda u Strazburu", objavljenom u broju od 29-30. jula 2006, saradnica Danasa tačno primećuje da, nakon prestanka postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora (SCG), nema jasnog stava o važenju Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Međutim, s obzirom na to da su neki drugi podaci i stavovi u tekstu netačni ili nepotpuni, potrebne su neke važne ispravke.

Povelja o ljudskim pravima je u tekstu pogrešno predstavljena kao međunarodni ugovor, odnosno konvencija UN. Verovatno je pomešana s dokumentima Ujedinjenih nacija - Poveljom UN, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima ili Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima. Ona je bila unutrašnji pravni akt Srbije i Crne Gore, koji je Skupština SCG usvojila 28. februara 2003. Ovaj savremeni dokument, kojim je učinjen veliki napredak u oblasti normativnog regulisanja ljudskih prava u Srbiji i Crnoj Gori, činio je sastavni deo Ustavne povelje državne zajednice SCG, te stoga imao i najvišu pravnu snagu na teritoriji ove države. Povelja je sačinjena na osnovu dela o ljudskim pravima Predloga ustava Srbije, koji su izradili eksperti okupljeni oko Beogradskog centra za ljudska prava, a Komisija za demokratiju putem prava Saveta Evrope (Venecijanska komisija) visoko ocenila. Iako su države članice imale obavezu da usklade svoje ustave s Ustavnom poveljom u roku od šest meseci od njenog stupanja na snagu, to nije učinjeno, tako da je u Srbiji još uvek na snazi Ustav iz 1990, koji na nezadovoljavajući način reguliše oblast ljudskih prava.
Prestankom postojanja državne zajednice SCG, postavilo se pitanje važenja njenih pravnih akata, između ostalog i same Povelje o ljudskim pravima. Prestanak njenog važenja doveo bi do otvaranja mnogih pravnih pitanja i do opasnog pravnog vakuuma, što bi moglo imati ozbiljne posledice kako po uživanje ljudskih prava pojedinaca, tako i po samu državu. Neki ugledni pravnici su još aprila 2006. apelovali da se nedvosmisleno potvrdi važenje Povelje u Srbiji. Ovu inicijativu podržao je krajem juna i Pravni savet predsednika Republike Srbije. Međutim, do danas u tom pogledu ništa nije učinjeno.
Prestankom važenja Povelje, Srbija se vraća na oskudnu zaštitu ljudskih prava po Ustavu od 1990, koja ne odgovara obavezama koje Srbija ima na osnovu međunarodnih ugovora za zaštitu ljudskih prava. Tekst tog ustava, na primer, ne zabranjuje ropstvo i prinudni rad, a stepen zaštite prava na slobodu i bezbednost, odnosno prava manjina, mnogo je niži od onog garantovanog Poveljom i međunarodnim pravom. Još opasnije, ne postoje strogi kriterijumi za ograničavanje ili ukidanje garantovanih ljudskih prava, pa bi vlast u određenim situacijama mogla ograničiti sva ljudska prava, iako prema međunarodnom pravu postoje prava koja se nikada ne smeju ograničiti. Za razliku od Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, Ustav iz 1990. ne jemči ni primat niti neposrednu primenjivost međunarodnih ugovora za zaštitu ljudskih prava koje je država ratifikovala.
Osim što bi prava građana bila ugrožena i postavilo se pitanje "stečenih prava", ovakva situacija bi mogla dovesti Srbiju u stanje da ne može da izvršava svoje obaveze po ugovorima o zaštiti ljudskih prava, zbog čega bi trpela ozbiljnu moralnu i materijalnu štetu. U pomenutom članku stoji da se prestankom važenja Povelje i ukidanjem Suda Srbije i Crne Gore, građanima koji su nezadovoljni presudama domaćih sudova, otežava i odlaže obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Prvo, ne treba brkati Povelju s Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava, koja nesumnjivo obavezuje Srbiju kao pravosledbenicu SCG. Drugo, situacija u vezi s obraćanjem Evropskom sudu upravo je obrnuta.
Srbija i Crna Gora je ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda 26. decembra 2003. Od 3. marta 2004, kada je SCG predala ratifikacione instrumente generalnom sekretaru Saveta Evrope, svaki pojedinac, pod određenim uslovima, može podneti predstavku protiv Srbije Evropskom sudu za ljudska prava, nezavisno od (ne)postojanja Povelje. Međutim, upravo odsustvo ranijih garantija iz Povelje može uticati da poraste broj predstavki protiv Srbije Evropskom sudu za ljudska prava i drugim međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava. Ovde se javlja i ozbiljan problem obezbeđivanja efikasnog pravnog leka, odnosno sudske zaštite garantovanih ljudskih prava. Kako svaki pojedinac mora prvo iscrpsti sve delotvorne pravne lekove u državi protiv koje se žali, jedan od filtera na putu do Evropskog suda bio je i Sud Srbije i Crne Gore, bez obzira na to šta mi sada mislili o njemu. Ova najviša instanca sudske zaštite ljudskih prava više ne postoji, pa građani nemaju kome da upućuju jednu ustavnu žalbu zbog navodne povrede ljudskih prava. Stoga će se oni bez teškoća direktno obraćati Evropskom sudu za ljudska prava, a država neće imati mogućnost da prethodno pokuša da ispravi eventualne greške svojih organa, pre nego što o njenoj odgovornosti za povrede ljudskih prava odluči Evropski sud.
Imajući u vidu komplikovanu proceduru za promenu Ustava Srbije i dugogodišnju nemogućnost usaglašavanja konačnog predloga teksta, mali su izgledi da će uskoro biti donesen novi ustav koji bi otklonio sve ove probleme. Stoga Narodna skupština hitno treba da razjasni ovu situaciju usvajanjem zakona kojim će se zagarantovati dalja primena Povelje o ljudskim pravima. Mr Ružica Žarevac

 Danas, 1.8.2006.