Zvinje...

tamo gde sam sad, nemam slova Z, ustvari imam Z, ali nemam Z....ako shvatate sta mislim. A tamo gde sam juche bio, bilo je prelepo, visoko, predobro, duboko, visoko ka nebu, daleko ka moru, a zvalo se Zvinje, al sa onim Z sto ga ja sad ovde nemam. A tamo sam na tom Zvinju imao sve, a da to nisam ni trazio, sve je nekako samo doslo, sve se nekako samo stvorilo, a mozda zato jer volim, i to Zvinje sa tim Z, sto ga sada ovde nemam.

Visoko, ka samom rubu Debeloga Bijega, tamo gde pociva neznani vojnik napoleonov, tamo malo podno kapele Svetog Ilije, sa koje se danju pruza pogled na onu drugu stranu ka poluotoku Molunat, a u daljini vide odbelsci drevnoga grada, e tamo, ali ne sa one strane, no sa nekad nase, pa malo ispod stoji Zvinje. A sa njega cela Boka, sa njega sva ljubav sto zivi, a sa njega i Lovcen, i Rose, i Lustica i Mamula i Prevlaka, i Tivat i Novi, i Konavle i Titova nekad vila, a sanjega ceo pogled od zivota, a sa njega ljubav da vece nema, kad god se na Zvinje popnem.

Al ovde gde sam sad nemam slova Z, pa vam to sad ne mogu objasniti.

Odleteh sa Zvinja, jutros sedoh u auto, prodjoh delom nekadasnje istochne, a jos davnasnje austrougarske Peste, skochih ka Budimu, kroz guzvu razaznah fizionomije danasnjih Evropejaca sto ni malo tako ne izgledaju, sto sa sobom nose patinu gvozdene i rdjale zavese, pa zgazih putem na Zapad, do Trga Heroja, tu umesto kobasice sa sirom, sedoh u Hi Tech Azijski restoran KLANG na Landstrasse, naruchih nesto ljuto, pa potom muss od limuna i egzotichno voce, bilo je dobro nakon napornog dana, pa onda ipak pomislih...

A prshut, a sir iz ulja, a slane srdele...

A nemam ovde Z...

A di mi je sad Zvinje...

...tako tu negde, u srcu...

pa mi dade snage da sutra krenem dalje