vožnja mislima

položio sam vožnju kad sam imao 18. iz trećeg. prvi put, pojma, drugi put mi rekao baja sa petokrakom na čelu - dobar si , al mora da potvrdiš i treći put majstorski.

Od tada, vozim...

dugo, i to ima neku posebnu svrhu. Vozim razne automobile, na faklultetu sam imao očev žuti Ford Capri koji sam ubrzo prefarbao u crno i onda krenuo da kupujem crne automobile, govorili su mi prlja se, a ja ih prao i vozio takvim. istina je bezrazlozno sam se vezivao z automobile i drzao se onoga - Ne pozajmljuj žene i automobile.

Vozim i tudje automobile bez obzira sto svoje ili svoj, ipak imam samo jedan, ne pozajmljujem. volim dzip, moj otac sad vozi jedan stari, a brat jedan veliki, pa i to od njih ponekad uzmem.

Ali svoj mali auto, već godinu dana star, crni, vozim evo već 30000km.

preko 2000km evo koliko juče- U jednom danu, razne zemlje, uglavnom besprekorni putevi, uglavnom uzasno vreme, kiša, hladno, klima na grejanju, uglavnom nesnosna guzva, do Pariza. Ovde smo otvorili krov, Sunce nas greje po Rue de Rivoli, sa leve strane ostaljamo Louvre, pa grabimo prema Trijumfalnoj kapiji, parkiramo se ispred kafica De Buci, u rue de Buci, kaže mi moja gazdarica, u Augustu ne plaća se parking, kad ja tamo, a ono međutim kazna na vetrobranskom brisaču. eto ti što se ne plaća, velim ja...

I vozim i dalje. Ma ne, nije to ništa posebno,  ali nekako misli mi putuju sa svakim kilometrom koji gazim i one plove mirnije i one se usredsređuju na poentu i one hrle ka svom cilju, kao i moj auto koji se trudi da vodim sigurnim pogledom i rukuom po nepoznatim i uvek novim predelima...

I najzad kad smo već kod domaćina u gradu Svetlosti koji je tamo ostavio za sobom, a s obzirom na njihovu neprijemčljivost engleskom jeziku, (ja lično francuski sam učio kao mali, pa nas napustila madamme Missite, došla neka nova, pa mi se više nije dopalo, elem, duge li digresije) imam neki odgovor na pitanje zašto se i sami ne usuđuju da govore engleski, odnosno zašto svi govore kao u "alo, alo"...

nesigurni su, a to niko ne voli, a oni teško podnose i zato će svoju superiosrnost i dalje pokazivati time što će na vaše uljudno "englesko" pitanje odgovoriti francuskim odgovorom, i ostaviti vas same inferiorne i krive što taj divni i težak jezik ne poznajete.

i sad kakve to veze ima sa vožnjom?

mislim da ima, sa pređenim kilometrima - ne, ali sa nekim samoosećanjem sigurnosti - Da...

I nije mi prvi put do Pariza, ai natrag, putovali davno moj drug Cvija i ja, i to ne sami, pa se vraćali u jednom danu. I još bila ista ona naša zemlja, stali u Sloveniji, ja malo zmurio u kolima, saputnici nesto jeli, pa udri ka Zagrebu, iza njega Cvija uze da vozi, al ubrzo pade mrak, a on bas i ne vidi u sumrak, pa me nakon mog polusatnog sna probudi i reči, ajd opet ti.

Stadosno na nekadasnjem putu bratstvo-jedinstvo na parking, istrčasmo zamenismo mesta i uđosmo nekako u Stbiju. kako udjosmo, počeše komntari u kolima - Eto Srbija i eto baš mi moramo da đubrimo, i vid kako smrdi, pa mi smo nenormalan narod....

No dobro mislimo, proćiće...

al, avaj, ne prolazi.

Tad se već zagledasmo Cvija i ja, i rekosmo - ajd da stanemo, da vidimo ko je ugazio...

dakako na onom parkingu, pri smeni.

Pogleda on, ništa...

Ja i ne pogledah....

gas, kvačilo, kočnica, gumeni tepisi sa rebrima iz Trsta, sve je bilo obloženo masom koju je neko nehotično ostavio na ulasku u Srbiju te daleke osamdeset i neke godine.

Tako davno, al taj se smrad ne zaboravlja, pogotovo kad sam ugaziš u tudje, i spreman si to da priznaš.

Vozim i dalje, i pazim gde stajem, dok ne vozim....