On je tu, već je na pragu

Tu, skoro, sam prošao pored grupe Skinhedsa i pogledao ih malo bolje. Bili su to zadovoljni momci. Imali su svoju mržnju koja im je rešavala sve: i nedostatak para, i čamotinju u kojoj su morali odrastati, i beznadežnu budućnost. Mogli su da se uhvate za rasizam, antisemitizam, nacizam, ili za šta već, i na taj način «osmisle» svoju mladost. Da je učine, makar prividno, prihvatljivom, izdržljivom. Za razliku od njihovih ranijih, uglavnom dekorativnih pojavljivanja, ovi sadašnji Skinhedsi su mi delovali nekako odlučno, opasno. Mogao sam da im zamislim kako, sa ozbiljnim izrazima na licima, bejzbol palicama i okrvavljenim rukama izvršavaju svoju «misiju».

Kada sam bio u njihovim godinama, svet je izgledao  zauvek određen i potpuno nepromenljiv. Činilo mi se kako je komunizam nešto što niko nikada ne može dovesti u pitanje. Kao dečak, na primer, bio sam Selenit. U okviru pionirske organizacije, «najbolji od najboljih» su spremani za iskrcavanje na Mesec. Imali smo ozbiljne pripreme u Pionirskom gradu. Između dve bandere bila je razapeta čelična saila koja se strmo spuštala ka nekakvom jendeku. Nas, Selenite su oblačili u padobranske prsluke i vezivali nas za tu sailu nekakvom žicom, na čijem kraju je bio točak. Puštali bi nas da se strmoglavljujemo i da se zabijamo u neko brdašce u dnu poligona. Bio sam mali i «solidno popunjen» pa je spuštanje na «mesečevu površinu» za mene je predstavljalo veliko iskušenje. Ali me je, u isto vreme, ispunjavalo i ogromnim ponosom. Nisam, naime, sumnjao da ću uskoro lično kročiti na udaljenu planetu. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se radi o najobičnijoj prevari čije su žrtve bile deca. Pretpostavljam da se taj koji je smišljao «Pokret Selenita» morao slatko kikotati dok nas je posmatrao kako se tumbamo niz dotičnu sailu. Ali, meni je sve to ostalo strašno utisnuto u sećanje. Mogu se do u detalje setiti kako je izgledalo parče zemlje koje mi se u tih nekoliko sekundi približavalo strahovitom brzinom.

Nekada, dok sam bio mladić, vladala je potpuna hipokrizija. Seks je bio ako ne zabranjen a ono bar prokažen. Devojke su govorile: «Šta ćeš posle misliti o meni?» Nisam imao odgovor na tako komplikovano pitanje. Kada sam počeo da se bavim filmom, istina takođe nije bila na ceni. «Crni film» je bio satrt a njegovi autori proterani govnjivom motkom iz kinematografije. Nama koji smo počinjali bilo je dozvoljeno da se izražavamo jedino u alegorijama i metaforama. Ništa direktno, samo uvijeno u razne simbolički oblande. Kao peting. To je značilo: snimam zabavni film «Nacionalna klasa» a trudim se da neko pametniji iz gledališta shvati kako ciljam na stvari koje nisu baš mnogo zabavne. Ili: ljubim je po vratu a ciljam na znatno prizemnije regione njenog tela.

Država je predstavljala sve, nerazrušivi bastion. Od trenutka kada sam počeo da se bavim ovim poslom imao sam ideju da malo rasklimatam njene zidine. Da iz njenih utvrda izvučem po neku ciglu. Šta god da sam snimao, verovao sam da joj radim o glavi. Naravno, onoliko koliko sam mogao tim filmčićima. Nisam bio anarhista ali sam imao ambiciju da budem anarhoidan. A onda je moja potajna želja počela da se ostvaruje. Berlinski zid, raspad Sovjetskog Saveza. Mislio sam: «Evo ga! To je rasplet o kome sam sanjao.» Đavola! Sve sam mogao da predvidim osim toga da će se ostvarenje moga sna pretvoriti u pravi košmar.

Danas živimo bez države. Ove rite koje su od nje ostale samo govore kako se sve može pretvoriti u poniženje. Moj profesor literature Milan Kundera je na jednom predavanju rekao sledeće o Nemcima: «Samo tako genijalna nacija, koja je dala Getea, mogla je pasti tako nisko u fašizam!» Mi nismo genijalna nacija pa verujem da naš fašizam neće biti onakvih razmera. Ali, on je ipak tu, već je na pragu. Nema više levičara, pametnih, slobodnih ljudi da mu se suprotstave. Sloba ih je uništio, ovi novi im ne daju da se rode. Fašisti kolo vode...