san i java

baveci se uzrocima uspeha odredjenih imigrantskih zajednica u americi, thomas sowell je kao znacajan faktor izdvojio prisustvo zelje za znanjem. jedan od indikatora te zelje je, po njemu, sklonost odredjene grupe da cita knjige esejistickog (non-fiction) a ne beletristickog (fiction) karaktera. na primer, pocetkom dvadesetog veka, preko polovina pozajmljenih knjiga iz javnih biblioteka u pregradjima u koje su se doselili ruski jevreji je bila esejistickog karaktera. isticanje ovog podatka kao pozitivnog se zasniva na premisi da je esejistika a ne beletristika izvor znanja, i da je citanje beletristike znak lenjosti a ne radoznalosti, kako bi se mozda pomislilo.

ta premisa ima svoje vrlo jednostavno opravdanje. cak i ako bi iz velikih romana i drama mogle da se izdvoje nedvosmislene poruke, kolicina i kvalitet tih poruka ne bi u snu opravdala duzinu romana. te iste poruke mogu da se saopste precizno, koncizno i nedvosmisleno na par stranica. dalje, za poruku jednog romana ne daju se niti se ocekuju razlozi, dok se za istu poruku, eksplicitno formulisanu u mnogo kracem eseju, ocekuje niz komplikovanih argumenata. romani i drame su jednostavni za citanje i zahtevaju relativno malo predznanja. eseji u rangu kvalitetnih romana zahtevaju obimno predznanje iz niza oblasti da bi mogli da se citaju s lakocom sa kojom se citaju “komplikovani” romani. eseji mogu da budu zabavni, ali ideje u najzabavnijim esejima su neuporedivo komplikovanije od teskih romana, koji su teski po pravilu zbog nekonvencionalnog nacina izlaganja a ne samog sadrzaja.

osim toga, iako su neki pisci odlicni intuitivni psiholozi, beletristiku obicno pisu ljudi koji nisu strucni za bilo koju posebnu oblast – to su pre svega ljudi koji su savladali odredjenu tehniku prezentacije informacija. daleko od toga da je savladavanje te tehnike lako i da ne zahteva talenat – veoma je tesko napisati dobar roman ili dramu. ostaje, medjutim, cinjenica da je strucnost jednog romanopisca pre svega u vestini prezentovanja informacija i ideja, ne u informacijama i idejama koje poseduje. veoma vesto prezentovane ideje i informacije mogu biti krajnje banalne i potpuno netacne.

zakljucak je, dakle, da se beletristika prvenstveno cita iz uzivanja a ne zarad znanja - mimo znanja o samoj knjizevnosti. u tome naravno nema niceg loseg, dok se to uzivanje ne tumaci kao dragoceno i obavezno ucenje. a upravo se to radi u srbiji. mislim da ima malo dileme da su u srbiji reci ‘nacitanost’ i ‘obrazovan’ sinonimi za ‘procitan veliki broj romana’ i ‘upucen u najnovije knjizevne tokove’. svi ce se zgroziti ako niste culi za becketta ili barnesa, ali niko vas nece osuditi sto niste culi za hayeka ili dennetta. ogromno neznanje u svemu ostalom, koje je nuzna cena velike upucenosti u knjizevnost, se gotovo ni ne primecuje.

primecuju ga pre svega pojedinci specijalizovani za odredjene oblasti, koji bespomocno gledaju kako se ne samo kroz zutu stampu vec i kroz tzv. ugledne casopise i tv-stanice najozbiljnijimi tonom prenose bapske price, rekla-kazale, poluistine i prastare, davno napustene teorije. na primer: rutinski se porede “niske” nominalne cene od pre dvadeset ili pedeset godina bez uracunavanja inflacije. odluke se kvalifikuju kao pozitivne i negativne u izolaciji, bez uzimanja u obzir oportunitetnog troska (opportunity cost), dakle koristi od najpovoljnije alternative. ispredanje legendi o nacinu studiranja u americi i nepostojecim stavkama u bolonjskoj deklaraciji su konstanta sa cijom ukorenjenoscu moze da se meri samo ucestalost podatka da ljudi koriste 10% mozga i kolicina licnog misljenja koja se u spektru novina od “politike” do “vremena” predstavlja kao psihologija.

na kraju mozda moze da se kaze: ali zar se po tome razlikujemo od sveta? zar nema umetnost svuda statusne implikacije, i zar nije bas njena relativna epistemicka beskorisnost ono sto je cini posebno atraktivnim kandidatom za veblenovo “napadno trosenje”? na kraju, zar nisu iz amerike stigli oprah dr. phil? jesu - s tim sto oprah i dr. phil nisu clanovi americke akademije nauka.