ddr-museum.de VS yugomuzej.com

U Berlinu je otvoren prvi privatni muzej posvećen svakodnevnom životu DDR, bivše Istočne Nemačke, koji se zove bas tako:
DDR MUSEUM.
Ideja tvoraca muzeja je da se rekonstruišu paradigmatični detalji svakodnevnog života istočnih Nemaca, ljudi koji su se, odmah nakon pada berlinskog zida, tako neverovatnom brzinom asimilovali u ovaj takozvani zapadni uniformisani svet, da je izvan berlinskih buvljaka ostalo veoma malo tragova od onoga što je ne baš tako davno činilo svakodnevni, običan život šesnaest miliona ljudi. A i ti buvljaci su već deceniju i po temeljno pelješeni od strane turista s druge strane, tako da su se zalihe Lenjinovih bisti, Praktika fotoaparata i Honekerovih portreta ozbiljno istanjile, turisti željni komunističkog kiča, autentičnog Lenjina još uvek sigurno mogu naći samo u Beogradu (kod Srdića) a tragove Honeker-looka još jedino medju visokim funkcionerima G17 plus. Naravno, ne treba zaboraviti ni odvratne fake CCCP majce, novu seriju ruskih šapki i kapa+uša, za mlade i otkačene, koji bi da da pokažu da gde su leto proveli: pa u zapadnoj Evropi, naravno.

Čitam, a i gledam na sajtu www.ddr-museum.de, da muzej, na nekih četiri stotine kvadrata, nudi pravu suvenir-rekonstrukciju života, života grupisanog po temama: Rad, Odmor, Škola, Zgrade, Stanovi, Žena i Porodica, ali i Šoping i Štazi, i to baš tako, tim redom.
Na sajtu muzeja autori mnogo objašnjavaju, najviše šta se htelo tom šetnjom kroz sobe bivšega života, prostorije sa nameštajem, plakarima u kojima vise odela sa pravom cenom onog doba; telefoni i centrale za prisluškivanje, aparatura za život u totalitarizmu, a sve tako nostalgično, veselo, naivno, šaljivo, jer htelo se upravo i samo to.

I prosto je neverovatno kako u tu paradigmu života ne spadaju i progonjenji, špijunirani, isledjivani, izdajnici, doušnici, denuncijanti, tajni dosijei, javni dosijei, navika da se o svemu i svakome ama baš sve dojavi vlasti.

Tim povodom preporučujem knjigu Timoti Garton Eša, “Dosije”, koju je ovaj američki pisac sastavio uporednim čitanjem svog Štazi dosijea i ličnog dnevnika i sećanja, otkrivši tako ko je sve i kako (ali ne i zašto!) dojavljivao o njegovim svakodnevnim kretnjama i njegovom običnom životu u godinama koje je proveo u DDR. U knjizi je opisao i slučaj čuvene disidentkinje i univerzitetske profesorke, koja je iz svog nekada tajnog dosijea saznala da je agent zadužen da je četrdeset godina prati i špijunira, zapravo njen rodjeni muž, koji se po nalogu partije i oženio njome, izrodio silnu decu i četiri decenije disao isti vazduh u mraku bračne sobe, dojavljivao policiji ponedeljcima o njihovim nedeljnim razgovorima, o brigama i običnim stvarima i ono o deci, o novcima, o željama i očajanjima.

Ništa od tog očajanja nema u ddr muzeju i posetioci to očigledno tako i shvataju, u Liberationu su anketirali nekolicinu njih, koji su svratili iz sentimentalnih razloga, da se sete bivšega života, baš kao i mi ovde, na mom blogu, pre neki dan, kad smo uronuli u vlažne emocije, vadili iz bunara stare srpske brendove kao što su kace za kupus i kore za pitu, e po kojima bi da nas svet prepozna, a više da se sami setimo svoga života nekada tamo.

Na to mi je, moram priznati, namirisala i knjiga Leksikon Yu Mitologije i slični web pokušaji da se uz ijaoooo pobrojavaju kiki bombone, crvena marama i kapa, danas kad postajem pionir, Teuta poslednja albanska nosilja štafete, i tako redom, nabrajanje i slinavljenje na koje se odmah svi navučemo, nostalgija je uvek bila page turner i neka je, uostalom, važno je da samo budala moze da misli je to cela slika jednog doba.

Uostalom, u ovoj ovde kući imam čak dva Tita (dosta dobacivanja, nisu moji!!!): jednog pljosnatog (samo glava) od neke plemenite legure, viri iza biblioteke gde pritiska knjige i jedno poprsje, urokljivih očiju ofarbanih belim krečom (ipak sumnjam da je to bila ozbiljna umetnička intervencija, pre da se neko dete igralo korektorom za pisaću mašinu, pre nego što je bista iz kontejnera zavrišila na tezgi na Kaleniću). Ali, iako sama nikada nisam ništa loše osetila u svom životu pod Titom, normalno da mi je jasno kako je jedan takav nepošteni koncept pripremio masovno krvoproliće samo deceniju nakon svog urušenje, kako je ono najavilo ovo, da ne govorim o broju mrtvih i opljačkanih ili i mrtvih i opljačkanih, zatvorenih, obešćašćenih jer su u tih pedeset godina lepljive svakodnevnice imali prostu želju da nešto drugačije misle.

Ali ideja o prodaji bivšeg vremena uopšte nije loša. Samo ako ono nije ušećereno, ako je ozbiljno promišljeno i konceptualizovano i umetnički vredno.

Bajdvej, to kod nas već postoji.
Pogledaj na
www.yugomuzej.com
genijalan rad Mrdjana Bajića, koji se, izmedju ostalog, bavi upravo time, šta je to bilo ono što nam je donelo ovo, ozbiljan i veliki posao, umetnički i politički važan, glupo mi je da objašnjavam, kad možete da pogledate sami. Rad je inače smišljen da bude virtuelan, mada ja bih mnogo volela da ima stalnu postavku, vrata i prozore, da u njega stvarno može da se udje i prošeta, da se neko, a ko ima čime, ugleda na ovo nemačko iskustvo privatnog muzeja i ulaganja love: kako četiristo kvadrata može da postane nešto drugo nego kafić.

UPOZORENJE:
Molim vas da se uzdrzavate komentara i opaski o voću i sisama, niciji obim, santimetri, impresije na temu bilo kojih organa me ne zanimaju. To je glupo, uvredljivo, nije smesno i ne znaci nista. Svi slicni komentari ce biti obrisani.

Toliko.