Touché

Gledao sam juče na BBC-u kako je bivši izraelski premijer Benjamin Netanjahu sahranio već u trećem minutu sirotog voditelja Hardtalka Noela Thompsona koji se baš bio nameračio da dobro ispreskače Izraelca.

Onda mi je palo na pamet ono što mi se vrzma po glavi već više od decenije – nesposobnost većine balkanskih političara da se snađu u zapadnim medijima, da kratko i jasno objasne stav i cilj svoje zemlje, setih se njihovog apsolutnog nepoznavanja funkcionisanja medija, njihovog nedostatka stila itd. O stranim jezicima da ne govorimo.

Pošto sam znao da je Netanjahu jako brz na jeziku, i da kao političar koji je dobar deo života proveo u Americi zna da iskoristi medij, rešio sam da gledam intervju bez želje da ulazim u suštinu sukoba Izraela i Hezbolaha i ostavljajući potpuno po strani to šta ja mislim о jednima i o drugima. Posmatrao sam samo kako će čovek braniti politiku koju je poprilično teško braniti i to na jednoj od najgledanijih, a po meni apsolutno najozbiljnijoj Global News stanici, i uz to još u emisiji u kojoj novinari ne da ne štede goste nego ih baš gaze.

Ispostavilo se ko zna koji put da je dobro što uz TV uvek uključim i snimanje na DVD recorderu jer nikad ne znaš šta će biti dobro za sačuvati.

Da ne gušim mnogo evo prekucah prva tri-četiri minuta (a eno dole i MP3 fajla, ko voli da čuje, inače bolje zvuči tako nego kad se čita ovako napisano).

(špica i ženski glas najava)

Sedite pred ovim čovekom, nema bežanja, nema praštanja. On postavlja pitanja koja biste radije da niste čuli. Morate dati dobar odgovor i to veoma brzo.

Thompson: Dobro došli u Hardtalk, ja sam Noel Thompson. Razgovor o proboju na Bliskom istoku možda bi bio preuranjen. Ali predlozi Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija nude makar nadu u kraj nasilja koja bukte u Izraelu i u Libanu proteklih mesec dana.

Dok čekamo odgovor učesnika, moj gost danas je vođa izraelske opozicije i bivši premijer koji je u ovom sukobu stao rame uz rame uz Ehuda Olmerta.

Benjamine Netanjahu, dobrodošli u Hardtalk.

Ovaj predloženi nacrt Rezolucije je predlog za okončanje nasilja i mora da stiže Izraelu kao olakšanje jer očito niste postigli svoj cilj u ovom pohodu na Hezbolah, zar ne?

Netanjahu: Do sada. Siguran sam da bi prekid vatre, sam po sebi, protiv Hezbolahovih raketnih napada na naše gradove bio kao lečenje kancera aspirinom. Morate na kraju iseći tumor da spasite pacijenta, a pacijent su u ovom slučaju i Izrael i Liban.

Thompson: Ali, rekli ste da će vam biti potrebno 10 dana, vaš načelnik Generalštaba je rekao da će biti potrebno 10 dana da otklonite kancer. Prošlo je gotovo mesec dana, a vi niste ni blizu da to učinite.

Netanjahu: Verovatno zato što mi ne želimo da radimo stvari onako kako su drugi radili. Mi ne želimo da efikasno koristimo svu svoju moć, mi ne sravnjujemo sa zemljom libanske gradove, mi pokušavamo da precizno pogodimo raketaše koji su usađeni u civilnim područjima...

Thompson: Ubili ste 900 ljudi, uglavnom civila.

Netanjahu: Evo interesantnog poređenja. Proverio sam broj raketa (palih) na London. To je otprilike isti broj koji smo mi imali – 2.000 raketa, a ovamo malo više 2.500 raketa koliko je ispaljeno na izraelske gradove. Vi ste imali otprilike isti broj V1 i potom V2 raketa ispaljenih na London...

Thompson: Ali...

Netanjahu: Sačekajte...

Thompson: To je veoma stara analogija.

Netanjahu: Ali je to vrlo tačna analogija.

Thompson: Neko smatra da nije baš adekvatna.

Netanjahu: Potpuno je adekvatna. Jer jedini preostali primer zapadnog grada koji je raketiran hiljadama raketa je London. U tom slučaju je Churchill bombardovao nemačke gradove danonoćno i ja ne krivim Churchilla što je to radio. Mi to ne radimo i ne bi trebalo da nas krivite što to ne radimo.

Thompson: Ali ubili ste 900 ljudi. A to su samo procene.

Netanjahu: A vi ste ubili stotine hiljada ljudi. I to nisu samo procene.

+++++++++

Odavde na dalje je bilo žalosno gledati. Jer nije ovo bio nokaut u kojem je protivnik grogi pa mu se muti. Bio je to klasičan rvački tuš, ono kad protivnik leži, svestan potpuno, ali pritisnut da ne može da mrdne ni jednim delićem tela. I još se pita šta mu je sve to trebalo.

Thompson je odmah nakon tuša pokušao da se vrati u borbu, bio je malo drzak (što je sasvim legitimno u toj ulozi), ali se pokazalo da ovde nije bilo utemeljeno. Dobio odgovor da je čak britanski general Jackson rekao na tom istom BBC-u da ono što Izraelci rade treba da rade i da je to jedino što im preostaje. Onda je Netanjahu još precizno naveo tri izraelska cilja i to u petnaest sekundi. Posle više nije bilo interesantno jer je siroti Thompson čekao da zvoni pa je više bila Netanjahuova parada nego intervju.

E sad, gde su tu Balkan i balkanluk? Poslednji ovako ponižavajući Hardtalk kojeg se sećam bio je ono kad je Mira Marković revoltirana "drskim pitanjem" izašla sa intervjua, a pre toga kada je Tim Sebastian čitavu emisiju sahranjivao Ejupa Ganića. Ustvari Ganić se sahranjivao sam, a ovaj mu je pomagao.

Da se vratimo Netanjahuovom uspešnom nastupu. Deceniju i kusur me fascinira uvek nanovo neverovatna nesposobnost balkanskih političara da ovako nastupe. Opet, stavljam potpuno po strani šta ko zastupa, čija je politika ispravna, a čija ne itd.

Netanjahu je na početku deklasirao voditelja, tek da ovaj shvati s kim ima posla, a onda je u 15 sekundi objasnio izraelski vojni cilj. Ima li političara u Srbiji koji na dobrom engleskom ume u 15 sekundi da objasni ciljeve svoje zemlje? Evo recimo sad je Kosovo aktuelno pa onda ciljeve u pregovorima o Kosovu?

Posmatram ovo čisto medijski – koliko ko uspešno uspeva da proda svoju priču. Ima li jednog jedinog političara u Srbiji (sadašnjeg, u Đinđićevo vreme ih je naravno bilo) koji bi ovom istom Thompsonu na recimo pitanje o Kosovu (opet ostavimo po strani šta ja mislim o budućnosti Kosova) umeo da kaže recimo: Vi ste rođeni u Belfastu, zašto se Vi ne odreknete Severne Irske? Da ne govorimo o tome što bi malo kome palo na pamet da prekopava po podacima o žrtvama "tamo i amo" pa da uporedi kao što je onaj juče poredio rakete ispaljene na London i na izraelske gradove. Slaba je uteha Srbima da ni na Kosovu nema nekoga ko bi u zapadnim medijima umeo da poentira na način na koji je to juče uradio Netanjahu.

Netanjahuovih petnaest sekundi, koliko je trajalo objašnjenje ratnih ciljeva, tek je malo duže nego istog dana viđena na TV Bastilji dramska pauza (uz naravno značajno klimanje glavom u stranu) Andrije Mladenovića, portparola DSS-a, kada je govorio o onim snimcima. Mada se njemu malo oprašta jer je usporenost valjda obaveza definisana Statutom stranke.

Vredi li uopšte pominjati likove poput onog Miloljuba Albijanića koji na konferencijama za medije troši po desetak sekundi na svako značajno pomeranje glave u vis između onih, kako verovatno on zamišlja, epskih podizanja intonacije na kraju svake rečenice. Predrag Marković je naravno van svake konkurencije i zbog sadržaja i zbog stila. Koštunicu za kratku izjavu niko normalan nije pitao ni pre 2000. Tadić kapira kako svi ti mediji funkcionišu, ali ne zna i nema nikoga da mu objasni da sve to mora biti brže, da se njemu samome isplati da u tipičnom intervjuu od 25 minuta da deset odgovora, a ne četiri.

Balkanski političari, generalno, osim Mila, donekle Sanadera i nekoliko izuzetaka u Srbiji u Đinđićevo vreme, uopšte ne umeju da kažu ništa u 15-20 sekundi niti shvataju da u toliko moraju da kažu nešto suvislo (mada mnogi suvislo ne mogu ništa da kažu sve da pričaju i satima) jer je tih 15-20 sekundi apsolutni maksimum koliko će ih u izveštaju pustiti neka strana televizija. Nedavno zovnem jednog političara, poznanika, sada je ministar, molile me neke strane kolege da ga zovem da im dâ izjavu. Kaže ovaj: Može, al' nemoj da ja tamo pričam pet minuta, a oni puste 20 sekundi.