MEDIJISKI GRAĐANSKI RAT SEĆANJA

Zatrpani smo ovih dana nedavnom balkanskom ratno-zločinačkom snuff produkcijom. Udruženi manjinski i većinski nacionalisti regiona, relativizuju zločine koje je činila njihova etnička grupa i/ili koji su činjeni „u ime“  te etničke i/ili religijske grupe.  S druge strane, česte manipulacije i instrumentalizacije zločina nad vlastitom etničkom grupom, osim što posthumno unižavaju žrtve  te dodatno povređuju njihove bližnje i sunarodnike, otežavaju nastojanja onih kojima je pre svega stalo do zadovoljavanja pravde, kažnjivosti za ratne zločine i uvođenja mehanizama lokalne, regionalne  i međunarodne prevencije antifasizam & anti - antifasizam

Lokalne antinacionalističke pro-građanske nevladine organizacije i mediji, sistematski  se neosnovano optužuju za pristrasnost  prema manjinskim grupama nad kojima su najčešće činjeni zločini u državama u kojima spomenute organizacije deljuju i na čije organe pravosuđa mogu da utiču  i ravnodušnost prema zločinima počinjenim nad „našima“ u novonastalim susednim državama.

Tako u srpskim nacionalističkim medijima Žarko Puhovski predsednik Hrvatskog helsinškog odbora koji godinama priča o zločinima nad Srbima tokom rata u Hrvatskoj, postaje (ni kriv ni dužan) relevantan izvor, a Sonja Biserko,  predsedavajuća Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je BTW član iste Međunarodne helsinške federacije IHF kao i  HHO, s obzirom da je mandat HOS da deluje u Srbiji i prevashodno ukazuje na kršenje ljudskih prava u  državi Srbiji, postaje (ni kriva ni dužna) u srpskom mainstreamu srbomrzac i zatirač ratnih zločina počinjenih nad Srbima. Koliko puta ste u mainstream medijima u Srbiji imali priliku da čujete/pročitate o projektu  povratka Srba iz  Knina i okoline u Hrvatsku, koji je pokrenuo i prilično uspešno realizovao upravo  HOS, da navedemo samo jedan kontra primer.  Fond za humanitarno pravo i Nataša Kandić, prošli su kroz javni linč srpskih nacionalista i  perverznih glorifikatora  ratno-zločinačkih optuženika/begunaca,  uz prećutnu naklonost vlasti  i punu logističku podršku mainstream medija.  Ipak, porodice nestalih Srba sa Kosova, na kraju su upravo uz pomoć Fonda počeli da pomeraju  stvar sa mrtve tačke.

Haški tribunal, po istoj nakaradnoj logici, neretko sistematski plasiranoj od strane vlasti, tako postaje „međunarodno-pravno neutemeljen“ kada zahteva da se isporuče „naši“ osumnjičeni  za zločine protiv čovečnosti, prigovara mu se na „nehumanom“ tretiranju pritvorenika, jednostranosti, etc, etc. Onog trenutka kad se pojave relevantni dokazi o zločinima nad „našima“ Tribunal, odjednom, postaje relevantna adresa na koju se dokazni materijal šalje u kutijama.

I onima koji su se Srebrenice i ostalih toponima setili tek od dvehiljde i neke, kad je spolja nametnuta obaveza  državnih  funkcija zaigrala pred vratima, još uvek je udobnije da  „patriotizam slepo centriraju oko nacionalizma a izdaju vežu za internacionalizam“, kako je tolerisanje gorespomenute igranke kvalifikovao profesor Todor Kuljić.

I nije problem što su snimci ubijanja Srba u Hrvatskoj glavna vest u svim pisanim i elektronskim medijima kod nas. Treba. Nije problem ni što su ogavni demanti i relativizacija tih zločina koji stižu iz regiona udarne vesti kod nas.  Problem je što se današnja  vest o tome da je  Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv Branka Grujića i Branka Popovića zbog sumnje da su u junu 1992. godine naredili likvidaciju oko 700 muslimanskih civila u opštini Zvornik nađe skoro samo u Danasu i na B92, plasirana na način koji odogovara težini i suštini iste.

I nikakav argument nije što je inverzna slika takvog stanja danas prisutna u Hrvatskoj ili Bosni.  Jer, anti-antifašizam koji je sve prisutniji u regionu, zbog koga je stanje stvari takvo “nije prolazna kolebljivost ideje tranzicije već dubinska struktura nacionalne svesti koja nastoji da de-traumatizuje zločine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela počinjena u samodbrani”, kako proces jasno opisuje Kuljić.

Toplo vam preporučujemo da u ovom dnevno-političkom “medijskom građanskom ratu sećanja”   kako ga je sjajno nazvao profesor Todor Kuljić, napravite malu istorijsko-ideološku distancu i pročitate njegov tekst. "Propuštanje korisne prošlosti" : antifasizam i anti - antifasizam, objavljen u današnjoj Politici o detraumatizaciji i relativizaciji fašizma u poslesocijalističkim režimima, najčešće naknadnom nacionalizacijom fašizma.  

A kad  se fašizam i ratni zločini kao bumerang  “vrate kući” desi se afera Topčider, koja polako postaje  velika žrtva mainstream medijskog i javnog  zaborava.