Jevandjelje po Judi ili Da li Judina prica pije vodu?

Za početak, ja pročitala. Ko ne zna, u pitanju je jedno od najznačajnijih arheoloških otkrića iz oblasti ranog hrišćanstva, barem u poslednjih pedesetak godina, koje je pre nekih šest meseci konačno dobilo svoju neopozivu potvrdu o autentičnosti i prevod na nekoliko rasprostranjenih jezika. Tekst iz trećeg veka, na koptskom jeziku, u originalu pisan dva i po veka ranije na starogrčkom, je dakle nesumnjivo Judina verzija istorije, njegov alibi i odbrana, njegovo tumačenje smrti Hristove i pre svega sopstvene uloge u tome. Jevandjelje, koje predstavlja ozbiljan udarac dve hiljade godina starom antisemitizmu, u crkvi je inače odavno poznato i odbačeno kao jeres, i ovo, kao i ostala gnostička jevandjelja, vekovima su organizovana spaljivana i uništavana, sklanjana od očiju javnosti, jer crkva je rekla svoje: Juda Iskariotski je izdajnik, bez prava na objašnjenje i odbranu, bez prava na svoju verziju dogadjaja, on je onaj koji je prodao Hrista i to za šaku novčića, prodao prijatelja i učitelja, sina božijeg, pa se, kažu zvaničnici, od griže savesti popeo na drvo, vezao sebi konopac oko vrata i skočio u bezdan, sam kao pas, umro prezren i napušten od svih. Ali, da li je baš sve bilo tako? Jevandjelje je inače otkriveno još sedamdesetih, kada je rukopis zapravo ukraden iz jedne od malobrojnih preostalih neopljačkanih grobnica, tri decenije se povlačio po rukama dilera antikvitetima i umotan u obične novine više puta prelazilo okean, tajno pregledavan od strane profesora i naučnika iz ozbiljnih institucija, a sve to naravno, protivzakonito i ilegalno, a do te mere nekontrolisano, da se, od kada je otkopano, pa do dana kada je dešifrovano, jevandjelje skoro potpuno raspalo, fizički gotovo pretvorilo u prah, preteći da zauvek zatrpa Judine reči. I sad, da li je i to baš sasvim slučajno? Odmah da upozorim, ovaj spis nije nikakav Da Vinci Kod, stvar je ozbiljna, ali jednako zabavna, ja se za razliku od sveprisutnih snobova, veselim bestseler literaturi pa makar i za jednokratnu upotrebu. Jevandjelje je zatim kratko i brzo se čita, zahteva samo osnovno predznanje (poznavanje Novog Zaveta i istorijskih okolnosti) i po meni, osnovna mu je vrednost što predstavlja jednog sasvim drugačijeg Džizusa: Hrist je nasmejan, gotovo ciničnan, ali i blagonaklon, nesklon dramatičnim, posebno nikako patetičnim potezima, prosto podseća na onu namrgodjenu šeretsku bebu sa Botičelijevih slika, kad te gleda ispod oka i ti već sve znaš. Hristu je u ovom tekstu, najbliži prijatelj - Juda, jedino u njega od svih apostola ima beskrajno poverenje i njega bira za najteži dokaz vere. Isus naime zna (a uostalom i mi sami) da je unapred predodredjeno da umre, da napusti ovozemaljski život, telo čoveka i njegovo obličje, da bi vaskrsnuo i tralala. I sad, da bi to i ostvario, on moli svoga prijatelja Judu da ga izda, da mu omogući da tako i simbolično umre. U svom Jevandjelju se Juda čudi i protivi, ali u principu bez pogovora sledi učitelja i učini kako mu je kazano, proda Isusa, uzme pare i ode. I tu je kraj, bizarno zaista, nema ni pasije, ni smrti, ni vaskrsenja, nema ni kraja Judinog života, a posebno ne onako sramnog. Reč je zapravo o velikom prijateljstvu i sustinškoj veri, u kojoj prijatelj za prijatelja, za svog učitelja i sina božijeg, pristaje da postane proklet i ne samo to - da bude rodonačelnik prokletog roda, da mu ime postane sinonim sramote i da ga ta sramota prati zauvek. Zauzvrat, jedini od apostola spoznaje Barbelo, pravo carstvo nebesko, gde ga i sam Hristos čeka. E sad, prijateljstvo, prava vera ili krvava izdaja drugim rečima - da li Judina priča pije vodu? Iskreno, nemam pojma. I ne znam ni da li je važno. Ono što je važno je da deci, uz novo demokratski propisanu veronauku, ponudimo i ovakve knjige, pa makar da im probudi maštu, radoznalost, pa da se jevandjelje prevede i štampa, da se o njemu diskutuje ili samo da se čita. Kao mali doprinos želji da se razume nešto što izmiče razumu, a i tome da se priča o jevrejskoj zaveri jednom zauvek okonča. Drugim rečima, ovi što lupetaju o zaveri, da umuknu i čitaju malo. Pa da se češu po glavi i pitaju šta to bi. I ujedu za jezik svaki put kad bi da zalaju "Sve ih ja znam".