„Drug“ iz vojske

Prepoznao sam na jednom od snimaka koji se pojavio u javnosti ovih dana jednog iz ekipe ubica. Bili smo osamdesetih zajedno u vojsci. Odgledao sam nekoliko puta snimak. Nema apsolutno nikakve dileme da je to on. Iste crte lica, isti osmeh, isti glas, samo je .... (ovde sam hteo da napišem čovek, a ne znam šta da napišem), stariji. Setio sam se svih njegovih generalija osim prezimena. Razbijao sam glavu nedelju dana, iskopao sam čak jutros prastare fotografije koje sam pregledavao ko zna koliko puta ne bih li prizvao u sećanje i taj nedostajući podatak. Ništa. Ali znam sve drugo pa sam to danas javio de treba.

I ranije, početkom devedesetih, kada sam kao novinar bazao po ratištima, znao sam da dam neke informacije o zarobljenim ljudima i stradanjima civila Međunarodnom crvenom krstu, Amnesty Internationalu i sl. Tada je nas koji smo to radili, koliko god to danas može zvučati patetično, vodila nekakva ideja da možda možemo da spasimo neki život ili da jednostavno to treba da uradimo zbog nekakve pravde, šta li. Pre nego što sam prvi put to učinio jedno vreme sam, sećam se, merkao i vagao nekakve principe, kao treba li ja uopšte da se mešam ili sam ja samo novinar koji treba da se drži svog posla. Isto sam merkao kada su me jednom, još za Miloševićeva vakta, kontaktirali iz Haga. Šta ako moje junačenje isterivanjem pravde sa sigurne distance bude koštalo glave nekog od mojih na Balkanu? Ipak sam odlučio da kažem ono što znam. Nisam se pokajao.

Sada je isto postojala dilema: Šta ako su ti snimci zaista montirani? Šta ako su smišljeno pušteni u javnost baš sada? Treba li onda ja da se mešam? Odlučih ipak da batalim visoku politiku i da kažem ono što znam da ja budem miran.

Snimak mi ipak ne izlazi iz glave ni nakon što sam obavio ljudsku dužnost. Ne zato što je neverovatno svirep – zakolju čoveka i onda mirno sede, jedu, razgovaraju i rade sve obične stvari kao da se ništa nije desilo. Viđao sam svašta po ratištima. Fascinantno je to kako se neki naizgled normalni ljudi, osobe sa kojima smo ćaskali, šalili se, večerali, šetali, u jednom trenutku potpuno izopače i pretvore u zveri. Mnogo je o tome napisano u knjigama, ko zna koliko filmova sam odgledao na tu temu, ali sam sada zaista prvi put to doživeo.

Koliko li je takvih ubica i psihopata među ljudima koje srećemo svakog dana?