Teslini golubovi

Ako neko poseduje nekakve talente:
šta je važnije u njegovom privatnom slučaju?
Umetnost, kreativnost, besmrtnost...
Ili  unutarnja katarza sa decom i porodicom?

Kako vreme odmiče i kako mogu da uspostavim sopstvene privatne  terazije vrednosti, sve mi je manje bitno da li ću biti manja ili veća referenca u nekoj datoteci srpskih reditelja s kraja 20. ili s početka  21.veka i koliko ću redova zaslužiti.

Kako stvari stoje već sada su mi  mnogo bitnije neke banalne dečje trivije i ono što od te tri male  sestre svakodnevno  učim.
Pokušavam da  duboko udahnem svaki trenutak tog učenja.
Svest o neiskvarenosti.
Gde smo nekada  svi mi bili sa osnovnim nagonima, instinktima i potrebama?

Odakle smo poceli kao deca  a gde smo pokvarenih misli i  strasti sredovečni ili stari sada  završili?
Izgleda, mada nikad se ne zna, da necu imati privilegiju samoće i dokolice koja je dokazano vrhunska inspiracija za velika dela. (vidite goranov i osterov blog o samoći, dokolici, inspiraciji). http://blog.b92.net/blog/619

Ne bojim se, kako stvari stoje. Do smrti neću biti sam ali ću sigurno imati nekoliko redova manje u nekoj datoteci.

Oni koji vas preko žute štampe zasipaju informacijama kako su genijalni roditelji, supruzi  i supruge ali  i  fantastični umetnici sa neodoljivim smeskom, oni lažu odreda.
Iskrenost se u ovoj aristotelovskoj dilemi doživljava kao slabost a  kompromis je, bojim se, nemoguć.
Setite se kako je, s kim i gde umro Nikola Tesla.
Poslednji drug mu je bio golub pre nego sto je zaspao u onom njujorškom hotelu.
Želite li da  vam poslednji drugar bude golub,  da vam slave godišnjice, prave spomenike ili upriliče filmske retrospektive? Ili želite nešto drugo od života?