Sziget '06, subota: Ludaci, bogovi, vanzemaljci

Radiohead, na split skrinuKao u nekoj zlokobnoj naučnofantastičnoj viziji, budimpeštanski Sziget festival je kolektivni entitet koji je, vremenom razvivši sopstvenu svest, počeo da živi nezavisnim životom.

Nema te visine sa koje možete da sagledate šta se sve u isto vreme na njemu dešava. Mogu samo da zamislim organizacijsku noćnu moru. Ili ne mogu.

Pored binâ za svaki postojeći i nepostojeći muzički žanr, još od ranije solidna "Aleja ludaka" sada je zahvatila čitav festival, pretvorivši ga u pravi pravcati lolapaluzanski vašar.

Delić onoga što sam video i o čemu sam slušao taj jedan dan, u subotu, 12.08.:

Šator za legalno venčavanje, gigantska konstrukcija za simulaciju planinarenja, vožnja bicikla kroz vazduh oko svoje ose, klub filozofa (priručna kafana koja služi staklene krigle!) silent disco (plesanje na muziku sa slušalica, i ne nužno svi na istu), poljska apoteka, čajdžinica (jedino mesto na kom možete popiti čaj, ali ako prethodno ispunite upitnik), fenserska četvrt nedostupna smrtnicima sa sve jakuzijima... i meni omiljeni splet tomidžerijevskih ležaljki na prometnoj lokaciji na kojoj se odigrava zanimljiv interaktivni performans - vi sa zavišću gledate izvaljene srećnike, oni vam s pospanim podsmehom uzvraćaju pogled. I to još nije ništa.

Prava supkulturna utopijska državica, sa neizbežnim korporativnim uplivima, upadljivim - Tesco, keš-mašine, i suštinskim - ovde se na svakom koraku zarađuje novac. Tačka.

I, naravno, nezapamćena gužva, iz svih delova sveta.

Na kraju sve zavisi od toga šta volite. Iako u takvom okruženju jurnjava za suvim svirkama deluje kao strejterska passe opsesija, mi ćemo se baviti baš njom.

dEUS, iz srednjih redovaPlašim se da u slučaju prvog nastupa koji sam gledao ne umem da budem objektivan, ali pokušaću. dEUS su se, ex-machina, obrušili na publiku u osvežavajuće rokerskom izdanju... doduše, po postmodernom belgijskom receptu (zvuči odbojnije nego što jeste). Čuli su se neki kul noir rifovi.

Priznajem da sam se pred koncert pribojavao njihove neusviranosti, jer, ruku na srce, uživo ne nastupaju često, a albume izdaju još ređe. Kako je samo taj strah bio neopravdan... U  superpostavi okupljenoj za prošlogodišnji Pocket Revolution koja deluje stabilno i za budućnost (najavljene pripreme za novi album), jezgro benda nikada nije izgledalo mlađe & luđe. Donekle stesaniji Klaas uletao je sa elektronikom i violinom samo kad treba, dok je Tom bio inspirisan za svaku vrstu egzibicija ("And... don't eat vegeterian food!").

"Set lista iz snova", u svakom smislu. Od promišljenog rasporeda brzih i mid-tempo pesama -  svih besnih - i poneke balade, do ravnomerne zastupljenosti albumâ (uz razumljivi naglasak na poslednjem i zapostavljanje The Ideal Crash). Možda sam isprojektovao, ali učinilo mi se da je masu najviše očarala "Bad Timing", što mi je posebno drago. Još nisam čuo bolju verziju "Fell Off the Floor Man".

Objektivno.

Kada sam devedeset sedme gledao dEUS iz trećeg reda, ruke sam slobodno mogao da ispružim u stranu. Ove godine zaglavio sam negde u sredini, a na osnovu posećenosti te svirke, shvatio sam koliko je moja, inače pesimistična, prognoza o gužvi za vreme koncerta Radiohead naivna.

Mali zeleni (plavi): RadioheadRadi se o sigurno najvećoj masi u kojoj sam ja bio: ne znam koliko je to tačno ljudi, već će se naći neko sa pouzdanom procenom, ali klaustrofobija je na momente bila nepodnošljiva - vrhunac je nastupio kada su mi Italijani na uvce ko slavuji horski zapevali "Karma Police" (škrgut zubima!).

Sve je to samo doprinosilo snolikoj, vanvremenskoj atmosferi postignutoj igrom svetala, spotovskim split skrinovima na bimu, razlomljenim "ogledalima" iza bubnjara i hladno proračunatim ponašanjem benda (gotovo potpuno odsustvo komunikacije s publikom). Od prvog do poslednjeg minuta izgledali su mi kao vanzemaljci.

Naglašeni futurizam zvuka i slike postepeno se pretapao u hitove, dok su stvari sa Kid A služile kao vezivno tkivo pravilno posoljeno preko čitavog repertoara. Iako je iz tako kompaktne celine teško izdvojiti favorite, najbolje sam se proveo uz "Just", "Street Spirit" i "2+2=5". "There There" mi još odzvanja na ripitu u glavi.

Još tokom dana u vazduhu se osećalo da je sve podređeno glavnim zvezdama. To je jedini dan sedmodnevnog festivala kada su svi nastupi na mejn stejdžu pomereni pola sata unapred, a, prema insajderskim informacijama, četiri stotine roudija prethodnu noć je strpljivo ispunjavalo složene tehničke zahteve benda. Jedan prijatelj rekao je u šali kako su baksuzni prethodnici prosto morali da sviraju pod saundom brižljivo namincanom za Radiohead.

Što može biti istina, jer svaki ton im je bio savršen. Jesu velike zvezde, jedne od najvećih.

Subotnje veče je iovako imala gust program, budući da je istovremeno pred brojnim posetiocima na world music-u izgarao Femi Kuti, a na metalskom stejdžu Fear Factory. Čuo sam veoma pozitivne impresije o potonjem.

Posle ponoći, tradicionalno je nastupilo Vreme ludaka na čitavom ostrvu. Hedonizam vašarišta tada se pojača na jedanaesti i sve postaje moguće. Ako mene pitate, možda su jedino dEUS i Radiohead videli čega sve ima. I smeškali se sa visina.