pitanje ukusa

zena koja jede nije zenstvena i ona to zna. u jednom psiholoskom eksperimentu, ljudi su ocenjivali zenstvenost zene koja je jela veliki obrok, dok je druga grupa ocenjivala zenstvenost iste zene dok je jela manji obrok. zena je dozivljena kao zenstvenija dok je jela manji obrok. grupa zena stavljena u prostoriju punu hrane uz poruku da se ponasaju “zenstveno” je pojela manje hrane nego ista takva grupa zena koja je nije dobila to uputstvo. i muskarci i zene jedu manje kad interaguju sa dobro izgledajucim pripadnicima suprotnog pola. itd. sto ce reci, hrana i jedenje imaju psiholoske implikacije koje prevazilaze njihovu fiziolosku funkciju.

zvuci cudno, ali te implikacije su vrlo cesto moralnog karaktera. u jednom drugom eksperimentu studentima su ponudjeni konstruisani profili raznih osoba koji su se razlikovali samo po tome da li osoba jede “nezdravu” hranu. studenti su pokazali posebnu spremnost da takve osobe obeleze kao nemoralne. ne da neko mora da se bavi eksperimentalnom psihologijom da bi bio svestan ove vrste pritiska. iskaz “volim da jedem brzu hranu” na americkim kampusima ima moralne implikacije izjave “kupam se jednom nedeljno”, koja ce, s druge strane, daleko efikasnije zapecatiti neciju socijalnu karijeru od izjave “kradem po knjizarama”.

kroz filozofiju se odavno provlaci ideja o tome da su neki vrednosni sudovi moralnog karatera dok su drugi pitanje pukog ukusa. na primer: osuda ratnog zlocina se dozivljava kao moralni cin, drugaciji od izjave 'banane su bolje od pomorandzi'. ispostavlja se, medjutim da naoko arbitrarna pitanja ukusa ljudi dozivljavaju kao moralna. to se ne odnosi samo na mnogobrojne postovaoce religioznih obicaja vezanih za hranu, vec i za mnoge koji sebe smatraju ljutim ateistima, iako su zapravo religiozni fanatici. nazovimo njihovu religiju fitnes religijom.

glavna preokupacija pripadnika ove religije je zdravlje – zdravlje je zapravo nagrada koja ce biti isporucena onima koji se pridrzavaju izvesnog broja jednostavnih zapovesti. fitnes religija ima svoje crkve (teretane i prodavnice “zdrave” hrane), svoj propagandni materijal i svoje svestenike. kao sto hriscanstvo crpe svoju uverljivost iz naivnog shvatanja fizike i biologije, fitnes religija se zasniva na naivnom shvatanju medicine. kao i druga primitivna ucenja, i primitivna medicina omogucava da se uz veoma malo ucenja razume mnogo toga.

zapovesti fitnes religije mahom izviru iz praznoverja vezanih za ishranu, izlucivanje i fizicku aktivnost. beskrajna raznolikost procesa u organizmu se u sustini svodi na procese prljanja i ciscenja: hamburgeri prljaju arterije, cokolada prlja ten, sve sto se uopste nalazi u crevima po prirodi stvari prlja i zagadjuje. da bi se sprecila bolest inherentna samom procesu varenja postoji obaveza unosenja ogromnih kolicina vode, znojenja i povremenih ispiranja creva. jer najvaznije je da se sve dobro ocisti, da se organizam cakli iznutra kao i spolja. voda je svakako najbolji prijatelj svake domacice, mada ne treba zaboraviti ni korisne preparate poput vitamina i minerala.

naravno, praznoverje samo po sebi nije dovoljno za religiju. religija pre svega pojednostavljuje zivot: odredjuje prihvatljive ciljeve, tumaci dobro i zlo i gresnicima omogucava povratak na pravi put posle perioda posrnuca. fitnes religija ne samo da do prijatnih detalja elaborira proces kajanja te garantuje svojim sledbenicima sveti gral zdravlja - sve bi to bila slaba nagrada da uz nju ne ide ono najsladje: osecanje moralne superiornosti.

ta izrazena osuda nereligioznih i potreba da se neverujuci preobrate je zapravo najiritantniji aspekt svake religije. u sukob tipicnog vernika i tipicnog ateiste, ateista ulazi sa premisom da je vernik sasvim moguce dobronamerna osoba koja je u zabludi glede cinjenicnog stanja. tipican vernik, medjutim, u taj sukob ulazi sa premisom da je ateista u sustini nemoralna, defektna osoba. stoga, i kada prihvatite cinjenicu da nabildovani ljudi bolje izgledaju ostaje sporno da li je “zdrav zivot” pitanje ukusa ili moranja.