Opsenari

Pre izvesnog vremena, iz čista mira, setio sam se mog omiljenog lika iz detinjstva. Imao je harizmatično ime i bizarno zanimanje. Zvao se Bora 3 i bio je “pošteni lopov”. Brojka “tri” je svakako označavala mesto u hijerarhiji, možda čak u dinastiji raznoraznih Bora, dok objašnjenje delatnosti bila je čista aporija. Dok se prisećam njegovih majstorija oko džeparenja i skidanja ručnih satova zbunjenim žrtvama koje je zamajavao atraktivnim pričicama, iznenada mi naviru uspomene na njegovog pretka (dedu, oca, starijeg brata?), na Boru 1.

Jedinica je bio hipnotizer. Izvodio je pojedince iz publike i terao ih da sa sobom čine razne gluposti, odmah pošto bi ih poslao u san: da hrču, skidaju košulje, skaču na jednoj nozi, ljube sopstvenu ruku zamišljajući neku zanosnu plavušu. Publika, koja u tim vremenima još uvek nije ni sanjala o pojavi televizije, uživala je, naročito u glupavim izrazima lica probuđenih “medijuma”.

Bora 2 (sin jedinice, brat ili možda čak otac trojke?) bio je klasični mađioničar, odnosno “opsenar” kako je voleo da naglasi. Smatrao je sebe umetnikom. Opsenarstvo mu je stvarno išlo od ruke, ali lepše od svega je bila lakoća kojom je izvodio svoje trikove. I onaj zamišljeni, po malo odsutni izraz čoveka zagledanog u beskraj koji nije skidao sa lica ni u najuzbudljivijim trenucima, dok bi poentirao neku od svojih numera.

Sva trojica su nosila kratke brade, što je u to vreme pretstavljalo sasvim retku pojavu. Bora 1 se na plakatima pojavljivao uvek sa zloslutno iskolačenim očima, dvojka je imao već pomenuti pogled idealiste, dok je Bora 3 imao vragolasti izraz koji je mirio nepomirljive strane svojih aktivnosti: poštenje i krađu.

Nestali su nekako brzo, svakako neočekivano s obzirom na veliku popularnost i moć nad ljudima koju su, nesumnjivo, posedovali. Šta ih je udaljilo od publike, čiji sam najverniji deo i sam predstavljao? Bolest? Smrt? Nekakva velika, neočekivana pošast koju je, rekao bih, Bora tri predosećao i zbog koje je na licu nosio onaj večito zamišljeni izraz?

Rekao bih da su oni od sredine u kojoj su živeli i radili ostali neshvaćeni. Ne bi me začudilo da su završili sasvim prozaično, kao autolimari, noćni čuvari na nekom periferijskom skladištu ili stanovnici doma penzionera. Čim su hipnoza, opsenarstvo i “poštena” krađa postali pravilo igre u celom društvu, oni su, ubeđen sam u to, pred najezdom nelojalne konkurencije jednostavno – odustali.