time machine '93

pre izvesnog vremena, na ovom mestu u replikama na jedan od mojih topika Tanja Jakobi me je podsetila na tekst koji sam napisao za Našu Borbu, kao dnevnik "pre nekoliko godina"...Dugo mi je trebalo da otkrijem tekst međ back up diskovima sa prethodnih računara, no napokon evo ga, napisan je pre nešto više od "nekoliko godina", te čuvene 93 godine. Posle manjeg kolebanja ipak sam odlučio da ga bacim pred vas u celosti.

Nagoni na misli, o sebi, o drugima, gde smo bili, a gde sad. Svi mi, i svako za sebe.

gorillasubota 12.6.         O.K. Ja sam tehnoman. Oduševljavam se svim vrstama novih aparata  koji za cilj imaju ulepšavanje ljudskog života. Sasvim je sigurno da ne ulazim u tajne naučnog funkcionisanja istih, ali pouzdano znam da odaberem najbolju elektronsku napravu koja će svojim rezultatima stvoriti u njenom vlasniku osećaj važnosti da je učinio nešto bolje i važnije od ostalih smrtnika, što ovima do sada nije pošlo za rukom. I u trenutku kada kaže Eureka, skromni poznavalac nauke i tehnologije zaboraviće i pozamašnu svotu novaca koju je odvojio, kao cenu za ne skriveno zadovoljstvo da, svemu uprkos, vikne - Tata, vidi kako vozim bez ruku!E sad, ili smo od ljudskog života otišli tako daleko, što nažalost jesmo, da nam je njegovo ulepšavanje postalo daleka a nadasve bolja prošlost (znam ja gde živim), ili su oni, što su zaduženi da savetuju Ove, imali smetnje na linijama upravo kad je trebalo odlučijućim slovom ih posavetovati, pa to nikako ne htede im  napolje, ili brate više para nema; tek Ovi, dozvolićete, zaduženi za lepši nam život, voze bez ruku sve u šesnaest, kao da ih se ništa ne tiče, a da za to baš nikakvog razloga nemaju . Pa sve podvriskuju - Ej, narode, narode moj, vidi šta ja mogu, vidi kako vozim bez ruku, moj narode. I voze tako Ovi naši bez ruku ponosito, voze pa se i ne obaziru kad jedan u drugog opale, voze i kad iz međusobnih doticaja ostanu bez glave. A narod duž ulice pokojnoga Maršala, a živih nam Vladara, stoji nepomično, i gleda. Gleda, gde nestaje....narod. 

nedelja 13.6.         Pod snažnim naletom vode iz tuša osetih olaškšanje. Već nekoliko dana temperatura se ne spušta ispod tridesetog podeoka. Ipak bolje podnosim vrućinu od zime, razmišljao sam, pripremajući se za još jedan susret koga ne beše već desetak dana, a na koji sam se u poslednjih nekoliko godina već svikao. Pokretom ruke zaustavih mlaz vode što me rashladi, tu je peškir, zatim blagi pritisak na sprej bočice "Večnosti" Calvin Klain, bade mantil, i moglo se reći da sam spreman. Već sam ležao na velikom mesinganom krevetu što beše pokriven belom plahtom, a koju sam kao i prethodnih pedesetak puta na isti način pokušao da obmotam oko sebe. Bio sam okružen tamom koju je blago narušavala plavičasta svetlost čiji zadatak beše, i ovoga puta, tek da nam označi put do mesta našeg novog sastanka. U daljini su se čuli glasovi, muški, ali ne dovoljno razgovetno, zatim se sve utiša, sekund, dva, i ...evo je dolazi. Oči su mi bile zatvorene, ritam tih koraka jasno se izdvajao od ostalih šumova. Sada je tu, sasvim blizu, dotaknu me nežno vrhovima svojih prstiju po otkrivenim leđima. Krajičkom oka bljesnu mi njen svileni kombine zagasite boje, a zatim osetih kako se njeno telo uvlači pod onaj isti pokrivač u koji sam delom bio i sam umotan. Bili smo spremni. Muzika se tiho podvlačila pod ovaj naš susret, dok sam osećao kako krevet lagano počinje da klizi pod nama put svetla koje nam se u daljini ukazalo. Plovili smo tako, a onda kao po komandi, na pokret moje glave, ukopasmo se u mestu, pa se glasno upitah: "How does England look now?" Ne reče ništa, samo me je slušala, a ja sam joj govorio i onda primetih kako joj se zacakli jedna suza koja ne htede napolje, pruži mi ruku, rekoh još par reči i ja teška srca:"......and that is half of England for me.", a ona me primi u svoj zagrljaj, da zajedno zaplovimo još jednom put tame koja nas željno očekuje. Jasno sam osećao njen dah, kao i ona moj i svaki drhtaj tog tela što mi je bilo tako blisko. I poljubac u rame.....A onda opet, mrak i plavičasto svetlo da nam osvetli put. Kraj.Šta bi dao da si na mom mestu? Tanja Bošković kao Elizabeth Blake, Svetozar Cvetković kao Patric Walker; sinoć pedeset i peti put u krevetu. Slobodan Selenić - Nenad Prokić: "Očevi i oci", junske večeri jedne, Atelje 212.Pozorište, kao iluzija stvarnosti.- Kako si, ti?- Dobro, a ti?- U redu, šta ima novo?- Eto..... 

ponedeljak 14. 6.         Dobili smo video kasetu. Iz Vankuvera.Godine davne, 67, sedeo sam jednog jutra na zadnjem sedištu svetlo plave Ford Cortine kada iz bolnice u Višegradskoj ulici izađe moj otac i onako izdaleka čuh da u razgovoru sa nekim čovekom na vratima reče da sam dobio brata. Od radosti đipnuh i, prilično visok i tada, raspalih glavom o krov automobila. Moje oduševljenje pojavom brata u životu nastavilo se željom da mu nadenemo ime, po omiljenom mi filmskom junaku Vinetuu ,što se naravno razbilo o zabezeknute poglede mojih roditelja, pa se nekako nađosmo oko imena Dejan.Bili smo svi na svojim mestima. Televizor upaljen, na videu: Play. "Ovo je moj stan, ovo je frižider, da vidimo šta ima u njemu, ovo je pogled kroz prozor, veverice.....Krenimo sada u ulicu Robson, subota uveče, a evo ovde radim, ulazi se na šifru magnetne kartice, a evo i mog imena na vratima, nema prezimena, mnogo im se sviđa kako se zovem, De Jan (čita se: De Žan)." Sedimo i posmatramo našeg Dekija u, za nas, dalekim predelima, gledamo ozbiljno, ponekad se nasmejemo na neki njegov štos, pa malo izveštačeno insistiramo na našem dobrom raspoloženju, ne bi li odagnali setu koja nas obuzima što na možemo i sada, kao i nekad bar na trenutak biti skupa. A on ,ko da zna , govori nam sa kasete kao da smo tu , pa me u jednom času pita: " Je li bato, što ova  kamera neće dobro da izoštrava?" Ne znam Deki - odgovaram mu ko iz puške - valjda slaba blenda. A i meni mutno u očima, mutno i kad kamera izoštri sliku. Na čas pogledam u oca i majku. Cakle se i njima oči, ponosni su i srećni i tužni u isti mah, što se njihov sin a moj brat, šeta po dokovima dalekog grada Vankuvera, po beskrajnim zelenim parkovima, mostovima, što ulazi nonšalantno u kafiće i restorane i nagovara slučaje posetioce da nam se obrate sa " Zdravo " , što ovi zbunjeni a uobičajeno smešni sa svojim akcentom i čine. Ponosan sam i ja što na vizit karti mog Vinetua, ispod njegovog punog imena i prezimena piše: Software Design Engineer - MICROSOFT working group - Canada. Ponosan  sam, al'  i dalje oštrim sliku.    

utorak 15. 6.          Dobili smo temperaturu. Ne svi, ali kao da smo ...Njeno je ime Dea, a prezime kao i moje, šetamo svakog pre podneva duž keja  pored Save sa strane blokova novobeogradskih, onda malo stanemo, pijemo sok, pa spava ona, ja uglavnom ćutim. Imamo svi zajedno u ovom životu devet meseci za sobom, a ispred: "...beskrajni prostor mogućeg, tvoje je kraljevstvo".Tako bi trebalo da bude. Dok  posmatram u prepodne radnoga dana, retke posetioce ostrva po sred reke Save kako čeprkaju oko svojih splavova, setih se jednog od toliko bitnih stavova Žike Pavlovića: "Kad dobiješ dete, a ono život ti se prevrne ko čarapa". Rekao bi, promrmljao bi još nešto samo njemu jasno, pod svojim prosedim dugim brcima, a onda se nacerio na moj beli pogled, kao neki od likova iz njegovih romana.Ima tome sada već godina dana, na studentskom protestu u Beogradu, u prepunoj sali Filozofskog fakulteta jedne od vrelih junskih večeri,dve su mi se reakcije  okupljenih studenata urezale u pamćenje. Prva, vatreni aplauz koji je dugo, dugo trajao kada je ne malo uzbuđen moj kolega Erol rekao da u životu nije imao veću tremu a da je to možda i zato što je on eto čovek koji je iz Zagreba, i druga, zaglušujuće lupanje nogama o pod i rukama o školske klupeanfiteatra, kao znak odobravanja, kada sam pročitao pismo Dušana Kovačevića, otposlano čini mi se sa Kipra, kojim on moli svoje prijatelje i glumce u Beogradu, da, dok se ne ispune studentski zahtevi, njegovi komadi budu skinuti sa repertoara beogradskih pozorišta. Rečeno - učinjeno. Bar što se nas u Ateljeu tiče. Sledeća predstava " Aždahe" kao i one posle nje, nije održana. Studentski zahtevi nisu ispunjeni, a mi, u Ateljeu, i dalje Duškov komad ne igramo. Do ispunjenja (?) zahteva. Pa kako izgleda neizvesno da li ćemo ikada za naših života, ponavljam, mi u Ateljeu, odigrati " Svetog Georgija "još koji put, setih se jedne scene iz te, drago mi igrane predstave, koju sad vidim u potpuno novom svetlu.Na frontu, u rovu, u Prvom ratu, Mikan sa nadimkom Besni, besni na podnarednika Đorđa dok se očekuje napad s one strane Drine: ".....a ja, gospodo oficiri i podoficiri, ako vam nije poznato, na ovom položaju branim moju kuću u Brestovcu. Za zemlju ste uvek imali razumevanja, za moju kuću -  nikada. A meni su moja kuća, moja žena i moja deca preči od cele zemlje. Bez njih - sve su mi zemlje iste! Ja sam glup, slep, siroma čovek. Ja moju zemlju za koju ginem nikad nisam video. Nikad nisam imao mogućnosti da je vidim. Stoka seljačka. Verovao sam vam na reč da je ima, da postoji. Ja sam video samo ono što sam mogao da dodirnem, a to su moji bližnji i duvari moje kuće. Samo u to verujem, zbog toga sam ovde."Dobar pisac Duško, dobra predstava bila, šteta da je više nema, možda bi nešto sada pomerila, ili je i to jedno od mojih utopističkih verovanja da pozorište može da promeni svet. Biće da je tako.    

sreda 16.6.          Spava. Po neprospavanoj noći. Visoka temperatura od juče bila još viša, 39,5. Virus ili rastu zubi. Ne zna da kaže, a kao da bi rekla. Znam da nismo ni prvi ni poslednji kojima se ovo dešava, ali u tom času mislim da se samo nama dešava i da je to sada najvažnije na svetu. Nove metode skidanja visokih temperatura. Sada je mirno. I mi smo mirni. Posmatramo sanjivim očima samo naš svet, i mi blaženi.U kutu našeg fizički ograničenog životnog prostora, u polumraku novog dana, plovi san koji očekuje svoju stvarnost, život koji ima pravo na nadu.          Dobili smo pismo. Iz Sarajeva. Dva, ne jedno.Pukovnik u penziji, bivši načilnik doma JNA u gradu odakle nam stiže pismo, u godinama svojim sedamdesetim, bolestan a zdrav, moj deda, majčin stric, pre više od godinu dana odbija moj predlog da dođe ovamo. Biće u redu - kaže tada, i veruje kao i svi normalni, da nenormalni neće pobediti. Ostaje. Sa svojom porodicom. Danas piše: Dragi naši, mi smo živi.........dobili smo pakete, keks  smo pojeli, oslabili smo po dvadeset kilograma, granatiraju stalno, dali smo 90 maraka da krenemo sa prvim konvojem do Lukavice, čekamo, a onda nadamo se, videćemo se uskoro. Drago nam je da ste svi vi dobro, pozdrav, datum 24. april 93."Gde sam bio toga dana, da li sam imao predstavu ili neko snimanje, kakvo je bilo vreme? Hitro bacam pogled na kalendar. Prvi dan snimanja "Nikole Tesle", hotel Bristol, uobičajena nervoza, izbeglice po hodnicima. Nisam tog dana mislio da moj deda Blagoje piše pismo iz male prostorije koja je još ostala neoštećena u njihovom stanu, dok u blizini opaljuju granate ispaljene sa položaja neuračunljivih, što topuz u rukama imaju. Šta li misli, ako misli, taj mozak što puca na moga dedu u opkoljenom gradu Sarajevu. Zbogom pameti, zakon je što vlada već prilično dugo u krajevima iz kojih nam pismo stiže, a tom zakonu čvrsto se odupire svako slovo koje gledam na prozračno beloj hartiji što stoji predamnom. I svaka ta reč, jača je od treska granate što se ne čuje, ali oseća na samo dvestotinak kilometara od Beograda. Jača je, i ostaće:".......vole vas, vaši Dragan, Boba i Blagoja." 

četvrtak 17. 6.          Dobio sam poziv. Iz Jerusalima."Veliko nam je zadovoljstvo da vas pozovemo, da budete gost na desetom Jerusalim Film festivalu , gde će biti prikazan i film " Gorila se kupa u podne" u kome se i vi pojavljujete, itd...itd... lepe reči. Troškove boravka snosimo mi, a vaša produkcija pokriva vaš dolazak. Baš smo srećni, pozdrav, direktor Lia van Leer"Super, ajd' sad viza. Imam poziv ali sad mi traže neku potvrdu od ministarstva unutrašnjih poslova Izraela da smem da uđem u njihovu zemlju. Zovem Jerusalim, u ušima mi odzvanjaju impulsi dok čekam na vezi pravu osobu: osamdeset hiljada, osamdeset hiljada, pa opet osamdeset hiljada, aha evo je - kaže biće u redu. U Belgijskoj ambasadi u Beogradu, koja vrši poslove za Izrael  kažu mi kasnije, zvao Brisel, viza gotova, sutra. O. K.Ko da plati sad zadovoljstvo za odlazak u Obećanu Zemlju. Nemački producent mi je daleko, a i zna se ko sam ja , zna se ko su oni.....Ajd' da tržim sponzore. Pitam, gledam novine, koga da zovem, kako da nastupim. Dobar dan, dobar dan, znate meni treba novac.....Ne ide. Kome ne treba novac. Pitam jednog prijatelja koji poznaje razne ljude iz firmi što imaju lovu. Kaže on - Izrael, koliko je to? Kažem ja - toliko. Kaže on - putuješ. Prijatelj se zove Dragan i to Brajević i on to jest njegova firma I.P.N. -Trade Malta, sponzori su " Judinog " putovanja u Jerusalim. Veliko hvala.Ne treba se bojati putovanja ovog " Jude" u Jerusalim. Izdaje danas obavljaju drugi ljudi, na nekim sasvim drugim mestima.Što se mene tiče, u Jerusalimu ima onaj Zid, čuveni, pokriću glavu kapom, ući u omeđeni deo pred zidom koji označava muški prostor, pa među vernicima, tradicionalno odenutim u crne kapute, sa crnim šeširima pod kojima izranjaju uredno upletene kikice, što se klate u ritmu njihove molitve na popodnevnom Suncu, na belom listu hartije, upisati želju, i ostaviti je u jednom od procepa što odvaja naslagane gromade hiljadugodišnjeg kamenja, da se ispuni. Želja. Ako je javno saopštim, rizikujem njeno ispunjenje. 

petak.18.6. Svi misle da sam ja nadenuo sopstvenom detetu ime Dea. To, biće zbog onog sa Vinetuom. Ali nije. Danka, njena majka, je došla na tu ideju, što sam ja svojski podržao. Eto, danas je svečano, torta, po neko piće, još tri meseca pa godinu dana. A još dva dana pa trideset pet godina. Ko? Pa ja. Skoro da sam zaboravio (na svoje godine).Telefoniram. Trošim impulse. Inostranstvo. Skoplje, čuš inostranstvo. Tamo su dobro, piju pifce u ladovinče i čekaju Amerikanci. Ne te rčkam, ne me rčkaj - moja omiljena rečenica iz "Srećne Nove". Snimaćemo opet, kažu Stole, Dane i Panta.Pa onda Ljubljana. Teško se dobija. Tanja za Bežigradom. Rođena u Vršcu. Majka joj u Kopru, otac u Beogradu, sestra u Americi. Ima još uvek crveni pasoš, još kojih desetak dana. A onda, naći ćemo se u Budimpešti na koncertu U2. Pevam joj, ne zlurado, pesmicu koju ću se potruditi da otpevam večeras i Bobi Seleniću na TV Politici u press clubu:Slovenci kremeniti,le stopimo v korak,da osvobodimo svoj domejšni prag.Vsi Srbi in Hrvati,vsi bratski narodi,združimo se zvezni,Jugoslaviji. Smejemo se. Vse je daleč, kažem i ne znam da l' sam pogrešio. Nije važno. Važno je da jesmo.......tu....tu......tu.......tu.......tu.......tuu....................... Za kraj, evo jedne priče iz davnina, naših, nekih dobrih vremena:      Saxophon na San Marcu. -posmatrajući smrdljive kanale Venecije i  ruševine  gubavih  palata što se raspadaju. -setivši se Graala iz koga je Isus pio na poslednjoj večeri i u koga je navodno sipana potom njegova krv. -pokušavajući da pevajućeg konobara uhvatim u laži jer  hoće  da  mi oduzme mojih 20-30 milla lira. -ne dajući sebi da padnem kao neizvojevana sloboda. -čudeći se i veseleći istovremeno ljubaznosti ljudi  koji  naplaćuju svoju ljubaznost a zovu se Italijani /što mi se i  dalje  mnogo  više dopada od naplaćivanja ne ljubaznosti/ -zaboravljajući na nešto što sam zvao ljubav. -izvlačeći biser ispod tog tela koje ga ne želi. -gledajući u dvoje koji igraju u 23 i 48. na  trgu,  naizmenično  na muziku tri orkestra čije se note sasvim sigurno mešaju u  nešto  što se ne da slušati. -voleći lude vodiče s kišobranima. -pitajući se šta li im pričaju. -ne želeći da mi bude loše. -osećajući se mirno. -shvatajući odakle sam i gde se tuđinom osećam. -želeći da budem deo sebe. -žaleći svoje. -pitajući se zašto. Slušam saxophon na San Marcu.  

Nekad bilo, sad se pripoveda.....