Zašto Beograd (još uvek) nije naučio da komunicira sa svetom?

Čak su i Kubanci pametniji od nas. Mi em ne znamo šta hoćemo, em ne znamo na čija vrata da zakucamo, ni kako. Svi znaju, pa i Kubanci.

To sam saznao na poučnom putovanju u Washington DC, grad odakle se vlada ovom našom planetom. Moj boravak koincidirao je sa jednim, za Ameriku, začudo, veoma važnim događajem – Fidel Kastro, El Comandante, je napokon posrnuo.

Kubanoamerikanci kojih ima oko milion hoće da Fidela ne bude. I uspeli da postignu da Amerika već 50 godina održi blokadu Kube. Fidela je do sada održala samo sreća i ludački fanatizam. Ipak, jedno s emora priznati, kubanska dijaspora je organizovana i ima uticaj u Vašingtonu. Tu nema dileme.

Zašto vam ja sve ovo pricam? Zato što mi nemamo šta da slavimo.

Imao sam sreću da upoznam američkog državljanina po imenu Vincent Stewart, koji se začuđujuće dobro razume u naše prilike. On tvrdi da je američkim političarima jedino i isključivo važno šta se dogadja u njihovoj sopstvenoj zemlji. Cilj svega ostaloga čime se bave: svih bombardovanja, invazija, pučeva i ostalih diplomatskih marifetluka je stići i ostati na vlastu u Americi. A zašto bi se oni zamajavali nekakvom Kubom? Vincent kaže: Zato što se Amerokubanci vredno i organizovano trude i rade da to bude tako. (Lenjin je rekao da revolucije ne može biti bez profesionalnih revolucionara, pa je logično da se ni ostale političke ili nacionalne interese ne mogu ostvariti amateri. A Lenjinu je za verovati jer je uspešno sproveo revoluciju.) Vincent kaže da Kubanci imaju sreće jer su koncentrisani na Floridi, koja je takozvani Swing State, dakle država koja tradicionalno nosi prevagu prilikom izbora američke adminstracije i gde je svaki glas važan (setimo se samo kako je Buš došao na vlast). Dakle, Kubanci lobiraju i.e. cenjkaju se sa američkim političkim partijama i jasno im daju do znanja da bi onaj ko bi popustio stegu nad Kubom izgubio svaki kubanski glas pa i izbore. A to oni ne vole.

NARAVOUČENIJE - U Americi ima, kažu, oko 600.000 Srba. Ima ih mnogo u Ohaju i Ilinoju, koje su takođe Swing States. Mehanizam je očito poznat i oproban. Naša prednost je u tome što bi takvo jedno lobiranje moglo i moralo biti orkestrirano iz Beograda. Dolaze američki izbori u novembru. Eto nama zgode da se cenjkamo. Pomoći nekom kongresmenu ili senatoru; možda će i on/ona nama da pomognu da se progura neka rezolucija. Nema jačeg prijateljstva od onog ja tebi - ti meni.

PITANJA:

Šta to mi ne znamo? Zašto nama nedostaju profesionalci za takav jedan zadatak?

Šta je nama nacionalni interes? Nato, Svetska Trgovinska Organizacija, povlašćen trgovinski položaj prema Americi?

I na kraju: Da li bi ono što mi hoćemo, a to je da albanci budu krotki državljani Srbije, izvodljivo, čak i uz najusrdniju pomoć? (ni Kubanci ne traže nemoguće, jasno im je da ni Bog Otac ne može da skine mrskog im Fidela, ali makar može da ga kinji)

Šta treba da tražimo? I ko je za to zadužen u Beogradu?

Pegavo prase