Smrt mog dede Milovana

 Juče ujutro mi je umro deda.

     Imao je 95 godina. Bio je viđeni radio tv mehaničar na Slaviji, zastupnik predratnog PHILIPS-a.
Imao je radnju "Radio Tesla" i još par radnji pre  nego što su mu komunisti "sve  oteli "kako je govorio.
    Jedan je od prvih desetak ljudi koji su u Beogradu  uopšte imali vozačku dozvolu. Vozio je  neki besni "Hanomag"  (kakva su to kola zna li neko, o kojima je toliko pričao meni u detinjstvu?) po Slaviji, popravljao je radio i TV aparate...
      Njegova prva mušterija bio je Sreten Kostić vozač kralja Petra Prvog i pretplatnik broj jedan Radio Beograda, jedan od retkih ljudi koji je u Beogradu tridesetih godina  imao radio.
     Moj deda je bio  je sjajan tip, sa toliko godina hodajuća  istorija grada, između ostalog  venčani kum akrobate Dragoljuba Aleksića i najbolji prijatelj pokojnog pevača Vuleta Jeftića.

    Goranova društvena igra, blog   sa fotografijom i pričom koju je  predložio pobudila je u meni bujicu asocijacija.
   Moj deda Milovan se nekoliko poslednjih  dana pri vrlo zdravoj svesti i pameti opraštao i od mene i od svih ukućana.
   Juče, kada sam sastavljao čitulju imao sam veliki problem da nekoga ne preskočim(petoro unuka i šestoro praunuka u toj čitulji)

    Deda Milovan je par sati pred smrt rekao  mojoj majci da ne nosi crninu, da ne plače za pokojnikom, da kupi najlepše zlatne cipele i da otputuje na Jadran kada on umre.
     Jadran je u njegovoj glavi, (Opatija reklo bi se ) bio simbol nekakve Nirvane u koju njegova ćerka i mi svi  treba da otputujemo  nakon njegove smrti. Iako samu reč Jadran godinama nismo u porodici koristili kao geografski pojam, njemu se to u opraštanju od nas urezalo kao simbol nečeg najlepšeg što mu se u životu dogodilo.
    
     Goranova fotografija koju je slučajno pokupio na ulici  po atmosferi i emociji  za mene je upravo to što je moj deda kao jednu od svojih poslednjih želja poželeo mojoj majci i svima ostalima nakon njegovog odlaska. Život kao na Jadranu ma šta to značilo.