Dalje, sto dalje odavde…

Ili razlozi za eskapizam (Pres, Kurir, strah sudije…)

Vratio sam se sa odmora. Hvala na pitanju, bilo nam je lepo. Kako i treba da bude na odmoru, uostalom.

Jutros ispratio sina u drugi razred. Nova uciteljica. Uzbudjenje malih djaka, radovanje zbog ponovnog vidjenja. Roditelji komentarisu udzbenike, koji su izasli i koji nisu, novu uciteljicu. Ne znamo kakva je, ali culi smo da je iz kraja, pa je to valjda dovoljno da zakljucimo da je ok…

Ispratio cerku u prvi razred srednje. Nova skola, moja skola, Peta gimnazija. Ja uzbudjeniji da je docekam i cujem utiske, nego ona kada je posla.

Kao i djaci i ja na poslu. Sekretarica mi pokazuje Pres od prethodnog dana, zna da ne citam, pa da ne propustim. I pokvari mi dan. Vise nemam stomak. Osetljiv sam. Priznajem. Na naslovnoj strani ja. Lepa slika. Kaze naslov da sam tokom ministrovanja izdao 10.659 diplomatskih pasosa. Nadnaslov: “Delio sakom i kapom”. Na udarnoj strani, cela strana, opet lepa slika, Vuk i ja na primopredaji, nasmejani. Opet isto preko cele strane, “Svilanovic je tokom ministrovanja podelio 10.659 diplomatskih pasosa”. Ili vec tako nekako. Citam tekst pazljivo, tamo pise da je to cifra izdatih pasosa od 1998. godine do 2004. Ali ko cita tekst. Pa ja ga ne bih citao da se ne pominje moje ime. (Sada da pisem da sam ukinuo plave diplomatske i uveo crvene samo da bih uspostavio kontrolu nad izdavanjem diplomatskih pasosa, i da nije izdato mozda ni hiljadu, i da sam muftiji izdao diplomatski pasos zato sto sam odlucio da svi poglavari verskih zajednica u Srbiji treba da ih imaju, pa su tako dobili i patrijarh i neke vladike SPC… Koga to interesuje…) U tekstu se ne pominje imenom niko ko daje te cifre, s kim da polemisem, kome da se zalim? Milicu da zovem posto je njen suprug navodno dao deo para za osnivanje novine? Kako da je zovem, pa ni zbog ovoga sto joj ime ovde pominjenem ne znam kako cu da je pogledam u oci, prijatelji smo, postujem veoma ono sto radi. (Znam, znam Milice da nije vlasnik, da nije urednik, da ne cita niti pise tekstove… I zato te ne zovem. A krivo mi. I zasto uostalom covek ulazi u posao kao sto je izdavanje takve novine. Kome to treba?)

Da ih tuzim?

Sudija koji je vodio postupak za ubistvo Djindjica, povlaci se sa pravosudne funkcije. Odlazi. Ne moze vise. Pricam s Micunom (dok mi je jos na stolu Pres neprocitan, ali postujem ga, dosao je da me vidi, prekidam citanje i pricam s Micunom). Kaze: “Ko zna kakvim je pritiscima izlozen taj sudija. To je organizacija koja moze da bane dok razgovaramo, da se spusti helikopterom i da nas pokupi i da nas niko vise ne nadje, toliko je mocna… Izabrao covek svoju porodicu. Sta ce mu da on ili njegovi budu mrtvi a da ove ubice sede u zatvoru?.”

Divno popodne, toplo posle kisa od proteklih dana, lep smiraj dana. Citam na terasi laku literaturu. Zove me neki novinar Kurira. Pita da prokomentarisem tezu, da je za stavove Ahtisarija o krivici srpskog naroda, kao i za slicne stavove u medjunarodnoj zajednici (izgovorene ili neizgovorene, svejedno), ustvari, kriva tadasnja opozicija i nevladine organizacije, koje su osporavale politiku Milosevica i govorile da ne sme da ide u agresivni rat, da ne sme da napada, da cini zlocine, da ce za to na kraju odgovarati… Sta ja mislim o tome, kolika je krivica tadasnje opozicije, koja je posle2000. godine neko vreme bila na vlasti?

Zbunjen sam. Konfuzan. Kazem samo da se ja sa tim stavom ne slazem. I zavrsim razgovor.

I nekoliko sati posle toga, vrti mi se po glavi to pitanje. Ma ne ko je kriv, ne. Nego, kako smo dosli do ovde, dokle smo dosli? Cudim se sam sebi sto se pitanju svojem cudim. Koliko se to okrenulo. Radi se o novini koja je najprodavanija u zemlji (valjda, a ako nije, onda je pri samom vrhu). I oni sada iznose tezu da smo svi mi koji smo tada nesto govorili protiv Milosevica ustvari krivi za tu izjavu, krivi za losu sliku Srbije. Nije kriv ni Milosevic, ni socijalsiti, ni radikali. Nije kriva ni SPC, ni SANU. Nije kriv ni RTS, ni Politika. Ne, nisu krivi ni oni koji su naredjivali Srebrenicu, ni oni koji su pucali, ni oni koji su u Hagu, ni oni koji su mu izmakli… Krivi su isti oni koji su za sve krivi bili i ’92, ’93, ’94, ’95, ’96, ’97, ’98, ’99, 2000. Isti oni koji su “incidentno” bili na vlasti od 2001. do kraja 2004. (Uvek cu se setiti reci Zarka Koraca, uz casu vina, u toku su razgovori o formirarnju Vlade Srbije, posle izbora u decembru 2003. godine. Cekamo Micun, on i ja Tadica da vidimo sta nam je ciniti, ulaziti u tu vladu ili ne /kapiramo da nas je izbacio iz razgovora i da gleda kako da nas se otarasi, ali nam je neprijatno da to jedan drugom kazemo/, a Zarko mi kaze: “Gorane, to sto si ti bio ministar spoljnih poslova u Srbiji, to je incident koji ne sme da se ponovi. To je Srbija. Vazi to i za nas ostale.”).

Od svega ovoga (Pres, Kurir, sudija, razgovor s Micunom) kazem supruzi samo za povlacenje sudije koji sudi ubicama Djindjica (ima dovoljno svojih briga i poslova; ni ona ne cita redovno novine, osim poslovnih vesti; ide joj dobro, raste joj ugled, ali radi kao pas, ne zamaram je ostalim temama, ionako mi uvek prebaci da sam za sve to izgubio stomak i da sam preosetljiv).

Pita me kakve to veze ima. Objasnjavam da to moze da znaci dodatno odugovlacenje, moze da znaci da svi dokazi moraju ponovo da se izvedu, moze da znaci da su ubice jace od vlade /ne smem ni da pomislim da kazem da s njom imaju neku vezu/.

Kada me cuje, rastuzi se. Uzdahne i kaze: “Znas, treba da idemo odavde. Sto dalje.”

Znam da je u pravu. I da su za mene sve ovo dovoljni razlozi za eskapizam. Moze se otici na toliko razlicitih nacina. U citanje lake literature, u igranje Civilizacije, u cutanje, u dopisivanje sa samim sobom (kao sada). Ili daleko u svet. Sto dalje.

P.S. Napomena za administratore bloga. Molim Vas da ne intervenisete u komentarima niti da ih brisete. Molim Vas, ostavite da sam odlucim, da li cu nesto da trpim ili ne i koliko mogu da podnesem.