Beograde, ne daj se!

belgrade rocks: New York TimesNew York Times tvrdi da Beograd ima dušu a ta se duša najbolje oseti noću. 100% se slažem. Ministar obrazovanja (!!!?) i gradske vlasti namerili da uvedu obavezni fajront i da naš Beograd - city that never sleeps - pretvore u ružniju i siromašniju verziju Zagreba ili Ljubljane. Tako nas (kao) vode u Evropu. Nemaju li oni pametnija posla?

Belgrade Rocks! Članak sa tim naslovom pročitao sam pre jedno godinu dana u New York Times-u i bio sam užasno ponosan, jer je to bila jedna od retkih, lepih vesti koje stižu u svet iz mog rodnog Beograda. Članak govori o vrhunskim diskotekama, ciganima, splavovima, elektronskoj muzici, srpskom hibridu turbofolku, noćobdijama, rejvovima od zore, uzbudljivim noćima, narodu uvek spremnom na žurku. Ukratko, o ne baš najlepšem i najsređenijem gradu koji, za razliku od drugih lepših i sređenijih ima boemsku dušu, neodoljiv šarm i predstavlja potencijalnu meku turista željnih zabave. Dok njih nema, beograđani se lepo provode.

A onda, pre neki dan čitam o “inicijativi ministra prosvete Slobodana Vuksanovića (odkuda je to sad nadležnost ministra prosvete ??!!) da radno vreme ugostiteljskih objekata tokom radne nedelje bude ograničeno do ponoći, a petkom i subotom - do jedan sat. To je deo brige za maloletnike (!?), ali i za noćnu buku, a plan je napravila Skupština Beograda. "Ograničenje rada kafića i restorana uobičajeno je u Evropi", pravda se ministar.  

Sarkastično primećujem: Ministar, izgleda, sredio svoj resor cakim-pakum, pa krenuo po parohiji da dovodi moral u red. Gradskim vlastima varoš skockana, čista, lepa, pa im samo preostalo da smanje galamu. 

ALO!! Koliko smo mi daleko od Evrope po broju ljudi koji ne umeju da se potpišu, ne umeju da koriste kreditnu karticu, ispune ček, napišu razumljivo pismo, ispune obrazac… Kakvo nam je školstvo i koliko mu treba da dogura do evropskih standarda? Koliko ima rasizma, zatucanosti, skinhedizma, radikalizma, nevaspitanja koje škole treba da izleče.

A gradske vlasti: zašto one štite jedne gradjane od lepog raspoloženja i veselja drugih gradjana? Da li je jedini način za to fajront? Što ih ne štite od onih miliona rupčaga u asfaltu po kojima krše kola, od vazduha zagadjenog preko svake mere, fasada u raspadu, zapišanih ulaza, arogantne policije, vozača koji ne staju na pešačkim prelazima, što hendikepiranima ne postave rampe, što ne dovedu u red taksije, otvore pristojne hotele? Šta li se Ministru i gradskim vlastima zamerio veseli, boemski Beograd?  Da li je buka tako “gorući problem”? Ako jeste, onda obavezni fajront nije dovoljan. Neka uvedu policijski čas!