Voooozi Miškooo!

Srpske Mikavice su u saobraćajnoj bahatosti daleko iza hrvatskih. Tamo gradonačelnik prestonice pijan ko klen skrivi udes, policija za njim, a on po gasu. A ministarka pravosuđa mudruje da njenih 200 Km/h nije opasno pošto je uspešno završila u Nemačkoj kurs sportske vožnje.

Jedna od arhiva koje pravim godinama je i ona o bahatom i što je još gore nekažnjenom ponašanju političara u saobraćaju i o pokušajima medija i javnosti da kada već ne mogu da stanu toj bahatosti na put makar izazovu kakve-takve sankcije po prekršioce zakona.

Slučaj prvi – januar 2002, pomenuti gradonačelnik Zagreba, pijan ko klen (1,60 g/kg) najpre izaziva nesreću, a onda - gotovo neverovatno - beži policiji.

BANDIĆ NAPUSTIO MJESTO PROMETNE NEZGODE, A ZATIM I MJESTO OČEVIDA

ZAGREB, 6. siječnja (Hina) - Zagrebački gradonačelnik Milan Bandić sinoć je, nakon što je u alkoholiziranom stanju skrivio lakšu prometnu nezgodu, bez zaustavljanja napustio mjesto na kojem se ona dogodila, a zatim i mjesto očevida, potvrdila je danas poslijepodne zagrebačka Policijska uprava.

Bandić gleda Davis cup Policija je ranije, na novinarski upit, priopćila da se Bandić sinoć oko 22,30 sati u alkoholiziranom stanju (1,60 g/kg) vozio lijevim prometnim trakom Ksaverske ceste. Kad je došao do prilaznog kolnika prema vrtnom centru Mihaljevcu, neoprezno se prestrojavao u desni prometni trak, pa je bočnim dijelom vozila okrznuo lijevi bočni dio osobnog automobila ZG 354-OO, kojim je upravljao Dario B. (1971.). Policija je priopćila da ozlijeđenih nije bilo, a šteta se procjenjuje na oko osam tisuća kuna.

Po neslušbenim informacijama, koje je naknadno potvrdila zagrebačka Policijska uprava, gradonačelnik je bez zaustavljanja napustio mjesto prometne nezgode, no Dario B. vozio je za njim i dostigao ga na jednom raskrišju. Tu se zatekla i policijska ophodnja, koja je počela obavljati očevid.

No Bandić je, tijekom očevida, ponovno napustio mjesto gdje je zatečen, pa su ga policajci zaustavili kod Gupčeve zvijezde. Očevid je tada završen, a Bandiću, koji je vozio vlastiti automobil „range rover“, oduzeta je vozačka dozvola dok se ne završi postupak - potvrdila je PU zagrebačka.

Izjavu gradonačelnika Bandića o tom događaju Hina danas nije uspjela dobiti.

Slučaj drugi – u Srbiji daleko poznatiji nego prvi:

15. april 2003. terenski automobil Ministarstva poljoprivrede Srbije (sa sve ministrom unutra) u proleće 2003. u besomučnoj vožnji centrom Beograda ubija jednu pešakinju.

Prema policijskom zapisniku udes se dogodio kada je Mitsubishi Pajero BG 19-11, vlasništvo Ministarstva poljoprivrede Srbije, kojim je upravljao Stevan Bakalov iz Pančeva, krećući se sa uključenim rotacionim svetlom Beogradskom ulicom naleteo na taksi vozilo BG 177-486, kojim je upravljao Milivoje Stojanović, taksista Radio taksija.

Prema policijskom zapisniku i izjavama očevidaca Mitsubishi je naleteo na taksi koji je krenuo iz Njegoševe ulice kada mu se na semaforu uključilo zeleno svetlo.

Posle sudara džip je izleteo na trotoar, iščupao metalne stubove, udario u semafor i pešake koji su čekali da pređu ulicu. Ubio je pešakinju Katarinu Marić.

Ministar je nakon udesa mrtav 'ladan održao konferenciju za medije svoje stranke gde je govorio o poljoprivredi.

Slučaj treći – 21. maja 2004, pet minuta pre ponoći, vozač ili tada već bivši lični vozač (protivrečne su informacije) ministra Slobodana Lalovića projurio Peugeotom 406, BG 409-613, preko pešačkog prelaza na kraju Knez Mihailove, pred Kalemegdanom kada je na semaforu bilo zeleno za pešake.

Oborio je 19-ogodišnju Anitu Kostov. Polomio joj je bazu lobanje, i desnu ruku i nogu, i pobegao sa mesta nesreće. Onda se sam prijavio policiji. Utvrđeno mu je 0,18 ‰ alkohola u krvi. Devojka je 19 dana bila u komi. Danas hoda pomoću štaka.

Slučaj četvrti – 30.09.2005. - automobil marke Audi u kojem je bio ministar energetike i rudarstva Radomir Naumov, prestizao je oko podne na putu Kruševac – Kraljevo kolonu od tri vozila. Zakucao se u prvo vozilo u koloni – kamion marke FAP koji je propisno skretao levo.

Audi je potpuno uništen. „Vest“ je bila da je ministar lakše povređen. Nisam posle našao nikakve vesti o epilogu udesa, što će reći da je reč o vožnji koja se „podrazumeva“.

Slučaj peti – ovog leta šef češke policije gazio „do daske“ na auto-putu.

Zbog brze vožnje šef policije bez vozačke dozvole

PRAG, 21. jula 2006. (Beta) - Ssef češke policije Vladislav Husak odrekao se dobrovoljno vozačke dozvole na tri meseca i izdvojio 300 evra za kaznu zbog prebrze vožnje, ali Česima to nije dovoljno i traže da ga ministar unutrašnjih poslova kazni.

Da prvi čovek češke policije ignoriše potpuno saobraćajne propise, iako zakon važi i za policajce, saznalo se juče zahvaljujući reporterima dnevnika „Mlada fronta Dnes“, koji su ga samo u toku jednog jutra uhvatili tri puta u suludoj vožnji na putu na posao.

Iako se juče prvo branio da njegov automobil ne može da se kreće bržom većom od 170 kilometara na sat, nakon par sati se izvinio i sam se kaznio zabranom vožnje na tri meseca.

Husak je jedna od prvih žrtava novog sistema kaznenih poena za vozače i oštrijeg zakona o saobraćaju koji na češkim putevima važi od 1. jula.

Zbog mnogih manjkavosti i niske granice od 12 kaznenih poena za oduzimanje vozačke dozvole, novi zakon postao je za Ccehe važniji problem od toga što ni skoro dva meseca posle izbora nemaju vladu, a još nije izvesno ni kada će je dobiti.

„Dobio je 13 poena, treba odmah da mu oduzmu dozvolu na godinu dana“, kategorično se o Husakovoj jurnjavi 190 km na sat na autoputu gde je maksimalna dozvoljena brzina 130, izjasnilo 71 odsto Čeha u anketi za današnju „Mladu frontu Dnes“.

Ministar František Bublan odbio je da kazni Husaka i smatra da je jučerašnje izvinjenje i 300 evra koje je dao u dobrotvorne svrhe, otprilike polovina kazne koju bi za tako brzu vožnju platio da je „običan smrtnik“, dovoljna.

„Žao mi je što se to desilo i neće se više ponoviti“, kazao je Husak za koga gubitak vozačke dozvole neće predstavljati problem, jer po zakonu ima pravo na službena kola i vozača.

U nekom idealnom svetu napisao bih da su pritisak medija i javnosti ono što je u ovakvim situacijama potrebno kao uslov za akciju nekog državnog organa.

Dva primera mi sada padaju na pamet pokazuju da to ima neke svrhe:

Pretprošli češki premijer Stanislav Gross je bio prisiljen da se povuče nakon nepopustljive kampanje medija koji su mesecima postavljali jednostavno pitanje: odakle mu novac za luksuzni stan u koji se tada bio uselio. Premijer se vadio na razne glupe načine, među ostalim i da mu je novac dao nekakav stric. Mediji su onda utvrdili da je stric go ko pištolj itd itd. Konačno - Gross je morao da ode.

1995. je Švedsku drmao dobro slučaj ministarke Mone Sahlin koja je službenom karticom kupila detetu tobleronu. Vadilia se da je odmah to nadoknadila iz svog džepa, ali su mediji bili do te mere „nemilosrdni“ da je ipak morala da se povuče. Opšti stav javnosti nakon što je jedan lokalni dnevnik otkrio slučaj bio je otprilike: kako je uopšte moglo da joj padne na pamet da sa službenog računa kupuje potrepštine članovima porodice.

Ali, što reče Njegoš „vrijeme je majstorsko rešeto“, pa danas imamo ono: „'de si bio nigde, šta si radio ništa“.

Mona Sahlin je ponovo ministarka.

Milan Bandić je i sada gradonačelnik Zagreba. Štaviše, jedan je od politički najmoćnijih ljudi u Hrvatskoj. Ovih dana mediji naveliko pišu kako je na ne baš transparentan način došao do stana (namerno ne pišem „kupio stan“) od nekih 700.000 € (nije greška u broju nula). On bahato odgovara nešto tipa da je ženi obećao taj stan još pre 20 godina, i da ovaj stan nije ništa pošto će za 20 godina živeti na padinama Sljemena (recimo zagrebačkom Dedinju). Bandić čak to što je napravio naziva „normalnim životom“ koji na žalost ne važi za političare (evo suze mi teku od sažaljenja).

Dragan Veselinov je jedva podneo ostavku posle mesec i po dana pritiska medija i javnosti. Kada je to konačno učinio govorio je da ne vidi nikakvu sopstvenu odgovornost nego je optužio medije za „harangu“ i „nedoličnu javnu kampanju“ i „javna suđenja nevinim ljudima“. Vrhunac beščašća je saopštenje njegove stranke u kojem je navedeno da postoji mogućnost da je nesreća „inscenirana“ da bi se naškodilo ministru.

Vladislav Husak je i dalje šef češke policije. Nisam baš siguran da ne vozi i da ga obični policajci zaustavljaju da vide ima li urednu vozačku dozvolu.

Zato je, čini mi se, sva prilika da će poslanik Mikavica ostati ono što jeste i tamo gde jeste. Možda, a i to nije baš verovatno, ga „legalisti“ malo primire negde, ali dugoročno gledano ne bi me čudilo da na kraju ne bude nikakvih posledica.

Vrhunsko licemerje je licemerje političara. U javnim istupima su im puna usta „potrebe poštovanja zakona“ i sl. Onda kao ona Šveđanka kupuju namirnice državnim novcem, ili kao nedavno u Hrvatskoj obave žderačko-lokačke bahanalije na državni račun, ili ko onaj britanski ministar David Blunkett koji je dao mimo pravila vizu dadilji svoje švalerke, da bi ga premijer nakon toga 'ladno vratio u vladu.

Ovi primeri su, međutim, takvi da realno nikoga ne pogađaju. Nikakvu opasnost po bilo kojeg građanina ne predstavlja to što se dadilja Blunkettove švalerke nastalina na Ostrvu niti će švedsku državu osiromašiti jedna toblerona, a hrvatsku dvadesetina flaša vina.

Ali jurcanje pijanih ili bahatih političara i njihovo prolaženje „kroz crveno“ predstavljaju opštu opasnost odnosno pogađaju potencijalno svakoga. Tim pre što nije reč o incidentima nego o uobičajenom, tipičnom ponašanju čak i nakon što takvo ponašanje izazove najteže posledice. Uostalom, novinari Vremena su onog istog ministra Veselninova pratili nakon udesa i ustanovili da se vozilo u kojem je bio ponašalo u saobraćaju na isti bahat i bezobziran način.

U Hrvatskoj su se pre nekoliko godina mediji naveliko bavili ovakvim slučajevima nakon što je zagrebački Globus objavio na naslovnoj strani samohvalu tadašnjeg premijera Ivice Račana kako je u Mercedesu 500 SL vozio od Zagreba do Splita „200 na sat“. Račanov tadašnji zamenik, vicepremijer Slavko Linić se hvalio po medijima kako od Rijeke gde živi do Zagreba stiže za sat vremena.

Pridružila im se u narednom sazivu hrvatske vlade donedavna ministarka pravosuđa Vesna Škare Ožbolt izjavivši u jednom intervjuu da često vozi brzinom od 180-200 Km/h, i da je najviše „potegnula“ 280 Km/h.

Zato nije čudno kada Veselinov, Bandić ili onaj Mikavica sa početka priče optužuju medije za svoje postudesne muke. Ili kada ondašnja hrvatska ministarka pravosuđa kaže da se naplaćala ohoho kazni za prekoračenje brzine, ali da ne smatra da je izazivala ne znam kakvu opasnost pošto je, kaže, uspešno završila u Nemačkoj kurs sportske vožnje, pa je, rekla je tada, njenih 200 Km/h manje opasno nego kad tom brzinom voze obični građani.

To je proizvod sistema vrednosti u kojima se u politiku ulazi da se stekne imetak, a imovinske kartice predstavljaju opštu sprdačinu, sistema vrednosti u kojima kao recimo u Srbiji poverenik za informacije od javnog značaja nema čak ni kancelariju, u kojima su političari nedodirljivi i u kojima ne shvataju sebe kao servis države nego državu kao servis sebe samih, političara.

Za utehu, ni toliko željena „Evropa“ na ovom polju nije daleko. Razlika je što uglavnom sledi prva reakcija koja predstavlja nekakvo povlačenje „iz moralnih razloga“. Kad se galama stiša eto nezamenjivih opet tamo gde su bili.