ubistvo u ...

Sećam se da sam bio u automobilu, ne sam...

Ne sećam se razloga za svađu, ali došlo je do nje. Ne preterano žučne ali apsolutno isključive. Moj suparnik je iz sakoa izvadio mali pištolj i pucao u mom pravcu. Zaglušujuća buka, prasak, mislio sam da je to tren u kome odlazim, pa ipak video sam mog prijatelja kako dotrčava ka automobilu u kome smo bili i sedeli na zadnjem sedištu, bio je to neki Mercedes old timer. Utrčao je u automobil, smesta izvukao pištolj i pucao ravno u grudi mog oponenta.

Bela košulja natopljena krvlju, klonula glava i prebledelo lice.

Prijatelj mi je rekao da bežim.

Istčao sam iz automobila i krenuo u noć.

Pomislih, misle da sam ubica, u ruci sam odjednom osetio pištolj iz kog je pucano na mene.

Bacio sam ga u travu i nastavio dalje.

Nakon manje od minuta setih se – otisci!!!

Nije bilo više vremena za povratak, čulo se zavijanje policijskih sirena.

Bežao sam.

Ubica, koji to nije.

I dalje sam u bekstvu, znojavo lice i telo...

To me budi...

Sanjao sam, dobro je...

A ipak to me činilo nesretnim (ubica koji to nije, u bekstvu, pa još u snu)

Oko mi je promatralo plavetnilo jutarnjeg neba nad sredozemljem, Septembar u nekom selu na Kritu, daleko od turističke vreme kraj ustalasalog mora, međ nasmejanim dobroćudnim starcima iz obližnje kafane koji me upitno posmatraju jutrom kad krenem po nešto povrća, sira i maslina. Nema turista, ako nas i naš desetodnevni ostanak na Zevsovom otoku ne nazivam turističkim. Odavde je kažu Evropa bežeći dospela do kopna kome ostade njeno ime. Jahala je na belom biku čije je obličje pruzeo sam Zevs.

Mitologija za doručak.

Dan prolazi odveć brzo, i dan i dani, treba misliti na povratak pa ipak, ne dam se tako lako. Ne dam svojih 10 dana druženja sa božanstvima u kolevci civilizacije koja se vekovima širom nesretne planete pretvorila u surogat stvarnosti.

Knossos, bik zlatnih rogova, priča o nastanku Minotaura, fasciniranost arhitektonskom jednostavnošću i modernim linijama Minonove palate. Post moderna neolita visokih crvenih stubova što odolevaju vremenu i naletima pomodnih oblika kratkog daha. Zatečen sopstvenim nepoznavanjem, sretan što vidim, primam koliko oči mogu a glava neće.

Na jugu, toplo, Libijsko more, usamljeni na kilometraski dugoj plaži, pesak međ prstima što tonu po plićaku, ulazak u valove, ima li i ovde ajkula?

U blizini našeg sela rođen Kazandzakis, u ušima vrtimo Hadžidaksa, nad Heraklionom u suton obrisli Zevsove položene glave u profilu planine koja se izdiže,  opet kažu da Ledin ljubavnik počiva nad ovim gradom.

Pećina u kojoj ga je othranila divokoza, napuštena, međ visokim golim planinama. Kako da zamišljam Zevsa? Usamljenog, ostavljenog, sakrivenog u hladnoj pećini, na kozjem mleku?

Malo niže, jedemo sarmice u cvetu tikvice (?) u mestu „el Grecovog“ rođenja, Fodele(nisam imao na pameti da je veliki slikar trčkarao ovim sokacima), pa onda oduševljeni čiča koji nas časti svim i svačim jer smo mi iz tog naroda koga on poštuje, voli, obožava.

Neko nas voli, više no što sami sebe volimo.

Zevsov narod.

Voli naš narod.

Zašto?

Prohladna noć. Nad glavom upaljen pun mesec sa malim pomračenjenjem.

Mislim kako da opišem našeg neviđenog domaćina Dimitrisa, i odlučujem da njegovu priču ostavim za naredni put.

Pa ipak, u bekstvu sam, neko je pucao, i ako ja to nisam bio, misle da sam ubica, pa makar i u snu.

Mitologija za laku noć.

Episkopi na Kritu, sa pomračenjem meseca Septembra.