Posao snova

Zapošljavanje je bez konkursa. Nema ni liste kriterijuma koje treba zadovoljiti osim sposobnosti slaganja ozbiljne face u skladu sa poslovičnom „zabrinutošću“.

Plata - odlična. Posao - piece of cake. Uglavnom sednje i glumatanje & simuliranje. Putuje se dosta i to o državnom trošku. Službeni šofer se podrazumeva. Naravno da nema fiksnog radnog vremena.

Ako nema slobodnog mesta za posao snova - šef otvori još jedno. Obično to rade kad treba da smeste nekog svog „zaslužnog“. I niko ne pita kako je sve fukncionisalo dok taj upravo zaposleni na poslu snova nije tu radio.

Šefovi mogu na poslu snova da zaposle bukvalno koga hoće. Nikome ne moraju da objašnjavaju što su baš zaposlili na nekom poslu snova toga i toga, a ne nekog drugog. Izbor se po nepisanom pravilu svodi na što bi Đole rekao „intelektualce što važno vrte palce“. A zaposleni na poslu snova praktično nemaju nikakva pravila kojih treba da se drže. Mogu da rade ama baš šta hoće. To uglavnom i rade.

E, da, sledi i diplomatski pasoš što ume da bude zgodno za prolaženja preko reda i sl. Inače posao snova važi za prilično presitžan.

Kada nastanu problemi svi ganjaju šefove – i protivnici, i mediji, a ponekad bogami i sudovi. Zaposlene na poslu snova niko ne dira.

Ako šef ne radi dobro, ostaće bez posla. Zaposleni na poslu snova, kada im šef ostane bez posla, nađu ili novi posao snova kod novog šefa, makar bio i protivnik dotadašnjeg (ima najmanje jedan slučaj) ili se vrate nekom starom poslu od pre posla snova.

Nikakvih posledica lošeg rada po njih nema. Nema, da ja znam, primera da je neki zaposleni na poslu snova ikada odgovarao zbog toga što je loše radio posao snova.

Ako baš zabrazde daleko, nađu kolegu – zaposlenog na poslu snova kod drugog šefa, onda grupno mudruju kako je do problema došlo zbog više sile. Njihova krivica je isključena. Zaboga, pa posao im je – posao snova.