Ευχαριστώ

rebetikoKaže da se rodio davno, sa 6, 5 kg. Ovde na ostrvu. U osamnaestoj imao 135 kg, visok, „tako kao ja“...Danas je prosed, visok „tako kao ja“, pre tri godine za dva meseca "skinuo" sa sebe teret od preko 25 Kg, brci sedi, osmeh belih zuba...Za osam dana postali smo prijatelji, mi i on... Kao mlad putovao brodovima, po profesiji, treći oficir. Dva puta slao, kaže, S.O.S. Oba puta u New Yorku, ekplozija na tankeru na kome je bio. Ne plaši se i nije se plašio. Pa ipak, upoznao u Konstanci prelepu Rumunku, držao je za ruku, ljubio u parku, ali njena ju je „profesija“ odvela drugima, a drugi pokupili sifilis, on imao sreće, samo je ljubio. Jedne noći, dodirnu ga u noći ruka neke nepoznate žene, upitno tražeći nepoznato mesto u mračnoj luci, i to mu postade žena.

Čehinja.

Vodlia ga u Prag, kaže nam da je taj grad najlepši na svetu, on nju doveo ovamo, na ostrvo, brodom u kome se bojao za njen život. Ona svira klavir, ali ne javno, ne voli da putuje brodom a plaši se aviona, pa ipak leti svake nedelje godinama u Atinu da stekne diplomu profesora klavira. Uspeva sa diplomom, ali ne i da prebrodi strah. On joj gradi školu za mlade talente klavira koje Čehinja podučava. Ona svira, Baha, on ga je zaveleo.

Razveli su se.

Postali su dva sveta, ona zatvorena u svoj muzički svet, on otvoren za sve oko sebe.

Danas su dobri prijatelji, ona želi da usvoji dete iz Ukrajine u dovede ga na Mediteran, on će biti kum, a njen bivši muž.

Negde ovde, život piše neku priču.

Tužan je a ne skida osmeh sa lica, ima psa, labradora, Maša...malo je reći obožava je.

Ima antikvitetsku radnju, nema mnogo škola, ali puno zna, mudrac, „boluje“ od disleksije, sa tim je kao mali u školi imao problema, stalno na popravni a sledbenih starih Helena, Grk poreklom iz Izmira, otac pobegao pred turskim progonom vatre i naselio se na ostrvo.

Živi sam. Kaže da je uvek bio sam, iz svakog slova mu curi suza, i svakog pogleda zrači veselje života.

Divan čovek, naš osmodnevni prijatelj.

Na uzvisini kraj dosad nam nepoznatog mesta Kuchini Hanji, na starom putu od Herakliona ka Istoku, vodi nas na svirku lokalaca u kafani gde nas služe Kritskim specijalitetima, a tri usamljena momka lagano štimuju, buzuki, gitaru i Kritsku liru u molski štim koji će sat kasnije u besprekorno boemskoj atmosferi lomiti tanjire, dizati na noge vrsne plesače, ostaviti nas previše budnima uz autentične zvuke oporih a nežnih glasova sa ostrva što ispevavaju svoje tužne pesme kroz reski zvuk buzukija umočen u toplotu boje za nas novootkrivenog instrumenta pod nazivom „kritska lira“.

Osmeh ne skida sa lica a u svakom mu je zaru suza zastakljena u oku za životom, i budućnošću što pitanje je kako će se ispuniti.

„Život nije njegov svaki dan, život čine dani koji su nezaboravni“ kaže naslednik paleolitske civilizacije sa otoka Krita, naš prijatelj Dimitris, i ranom zorom zamagljenog pogleda upućuje nas do njegove kuće, u drevnom selu Episkopi, gde nas međ 15 crkava vekovnog trajanja, očekuju takođe „vekovne“ probuđe komšije našom galamom, i misli pred san upućene ovom divnom čoveku koga bih voleo da sačuvam od bilo kog zla što nam se svima može desiti.

Kasno se budimo, njegova kuća, naša na ovih desetak dana.

Bajka koja se ne da ispričati, čardak na putu ka zvezdama, san u koji dolaziš iz sopstvenog sna, njegova ruka koja te uvodi u veštinu odmerenog a besprekorno lepog.

Slušajući jutrom međ pozivima mladih gugutki sa obližnjeg lovora, zvuk lire od sinoć, rasprostranjen po songovima grupe Hainjides sa kućnog ozvučenja, zazvoni telefon.

Izgubio je kaže sinoć ili kad već, svoju brojanicu, vrlo mu je važna – da ne znam možda????

Pitam, da li je pitao....?

Naravno, sve , reče, niko ne zna!!!

Bio je dodatno tužan zbog svoje nesmotrenosti u noći koja je želela da učini ŽIVOT.

Ode da razgovara sa svojim psom, ljudi su mu, čini mi se,  postali tako daleki.

Naš osmodnevni prijatelj, Dimitrios!!!

I svaki nam je dan ovde učinio životom.

Ευχαριστώ