Jedna je Madona!

Moskva suzama ne verujeDošao je i taj dan. Moskva suzama nije verovala. Napokon je održan koncert koji se toliko čekao. Veliko finale neverovatno uspešne turneje. Najveće turneje ove godine. I zaista mislim NAJVEĆE.

Mi ni ovaj put nismo imali sreće, Madona nas je zaobišla u velikom luku. Ko zna, možda jednog dana...A i kad bi došla, verovatno bi je stavili u najgoru salu u Evropi, Halu na sajmu. Kao što će da urade sa sirotom grupom Duran Duran. Da li može da se donese neki zakon u Skupštini grada da se ZABRANI izdavanje Hale za koncerte! Onu zgradu treba srušiti do temelja i tu napraviti park za decu.

Dva puta sam se zeznuo da tamo odem, doduše u razmaku od desetak godina, ali sve je bilo isto. Najgori zvuk u Univerzumu. O prilazima, ulazima i da ne govorimo... No to je neka druga priča.

Ne smem ni da pomislim na to kada sam počeo da slušam Madonu! Jedino čega se dobro sećam su silni džangrizavi ljudi koji su je stalno kritikovali i predviđali njen sunovrat. Tako je bilo nekad, a ni danas se ništa nije promenilo. Oni silni džangrizavi su i dalje džangrizavi i dalje je kritikuju i predviđaju njen sunovrat. Ona nikad bolja, lepša...

Baš sam se spremao da kažem nešto pametno o Madoni, i o tome kako je uspela da ujedini sve radikalne i one malo manje radikalne muslimane, hrišćane (kako one pravoslavce tako i katolike) i Jevreje u mržnji prema onome što Madona radi, kada sam se setio genijalnog teksta Miće Karića. I što da ja sada se mučim kada je neko seo i sve napisao ono što bih i ja. Zato.... Mićo, izvoli!

Eh, da…sve je počelo u osnovnoj školi nakon što sam se oprostio od dranja i prenemaganja u horu i počeo da gradim nekakav svoj muzički ukus... još uvek se sećam kako me je prvo slušanje „Like a Virgin“, u diskoteci u Rekreativnom centru Mitrovac na Tari okupiralo i za dve nedelje napravilo zvezdom u školskim takmičenjima..

Dok su se drugi borili za pozicije najboljeg matematičara, recitatora, poznavaoca prirode i društva, ja sam ostao bez premca u đuskanju uz madonin, cenim, najveći hit «Kao djevica»... naravno da nisam imao pojma o čemu moja nova ljubav peva; mislim da nisu ni članovi žirija, no to nije ni bilo važno pošto sam u svemu ja svojski uživao, a oni se dobro zabavljali... i sećam se povratka i učitelijicine ozarenosti dok mom ocu priča: «...pa , to je bilo neverovatno, kako je on igrao, kako se uvijao, pratio pokretima muziku...» i pamtim oca koji se kiselo smeje i lagano bledi, a moj osmeh i ponos pothranjen diplomom za najboljeg igrača, vrlo brzo anulira siktanjem kroz zube: «razgovaraćemo kad dođeš kući...».

Vanredni porodični skup i predavanje na temu: «da li je vrtenje dupetom ikoga učinilo ozbiljnim čovekom» učinili su da u stavu nakostrešenog petlića branim svoju novu pasiju i izreknem prvu mudrost: «možda ozbiljnim nisu, ali slavnim i bogatim sigurno jesu»... majčina zabrinutost, evidentna prilikom svakog Madoninog pojavljivanja na tv-u i mog transa, praćenog cičanjem dok je gledam, kulminirala je onog dana kada je mlađa sestra na poklon iz nekog inostranstva dobila majicu sa Madoninim likom, a ja u nastupu ljubomore odbijao da jedem i idem u školu... uzaludni su bili majčini pokušaji (i vapaji) da mi objasni kako nije za dečaka da nosi roze majicu sa nekakvom pevačicom i apliciranom pravom čipkom, a dalje nadvlačenje sa mnom završeno je posetom psihologu koji zaključuje da je i balet lepa profesija... do sestrinog poklona sam ipak na kraju došao nakon što je jednog dana razočarana rekla da joj je mali i tesan, i nakon oštrog suprostavljanja majci da isti daruje crvenom krstu... bila je to idealna prilika da dragocenost ne završi u posedu nekoga ko bi je skrnavio flekama mleka i jaja u prahu, već da se u opkrojenoj varijanti pojavi na naslovnoj strani tematskog spomenara na kome sam počeo da radim...

Da, da... dok su odeljenski drugovi oznojeni jurcali za loptom i sanjali novi par kopački, ja sam poput crtanog junaka bika Ferdinanda «zavaljen» u svoje misli pario oči na slikama časopisa «Bravo», maštajući da napravim knjigu posvećenu sada već ozbiljnoj strasti... tapke, razmenjivanje sličica fudbalskih reprezentacija, ali i slika golišavih teta, u mom slučaju su zamenile makaze koje su kasapile svako štampano izdanje koje makar i u jednoj rečenici pominjalo lik i delo Lujze Veronike Čikone... sabrane članke i fotografije vrlo brzo su dopunili krasnopisni prepisi stihova Holiday, Who's That Girl, Into The Groove, La Isla Bonita, a rubrika VMO (vaše mišljenje o...) Madoni je punila visoki karo svakakvim komentarima, pa je moje dalje druženje sa osobama koje su pisale «krava» i «Bros su bolji» bilo dovedeno u pitanje...

Patologija dobija novi oblik nakon početka redovnog konzumiranja kafe i svakodnevnog okupljanja pre škole radi gledanja u šolju i «bodenja parova» gde sam neretko za para birao - pogađate već koga... tumačenja pubertetskih eksperata koja su, u mom slučaju, obično glasila «nejasna sadašnjost» i «ne vidim vas u budućnosti» nisu me pokolebala u nameri da presavijem tabak i lično se obratim svojoj fiksaciji... u tom stavu me je posebno ohrabrila njena izjava u jednom intervjuu da se raduje kada joj fanovi pišu što sam, pretpostavljate, shvatio vrlo ozbiljno i krenuo da mail box njenog sekretarijata zasipam desetinom pisama... zamislite zblanute poglede službenica provincijske pošte koju sam bar jednom nedeljno posećivao, i zbun u njihovim «natapiranim glavama» koji su izazivali moja revnost i nonšalatnost, kao da šaljem običnu kartu tetki u kanadu... mali «pokoleb» i pad «madonina» u krvi osetio sam nakon tromesečnog jednosmernog dopisivanja i odsustva bilo kakve reakcije, čak i od onih koji su, verujem zbog mene, u fan klubu uveli treću smenu i morali da postave novo sanduče «materials from Yugoslavia»...

Period koji je obeležilo vežbanje Vogue-a pred ogledalom i biranje Justify My Love kao muzičke podloge za prvi pravi kissing, prošlo je u iščekivanju odgovora... i taman kada sam digao ruke od svega, prekoravao sebe zbog opsednutosti i prestao da vrebam poštara dvogledom po naselju, iznenadilo me je zvono i preporučena pošiljka... sve prisutne sablaznile su moje suze radosnice i dug zagrljaj upućen službeniku PTT-a, koji je stvorio takav uslovni refleks kod mene da bih mu svaki sledeci put kad ga vidim potrčao u naručje, čak i kad mi je doneo poziv za regrutaciju... pristupnica zvaničnom Madoninom fan klubu bila je razlog višednevnog „lebdenja“, ali i oštrog sukoba sa ukućanima, koji su moju spremnost da za special price od 100 dolara postanem aktivni član kluba, videli kao prvi znak ludila i momentalno mi oduzeli štek od 50 dolara koji sam na jednom familijarnom slavlju zaradio u kupo-prodaji mlade...

Dane tuge i očaja koji su potom usledili, ali i vreme zaljubljenosti u lik i delo najveće umetnice XX veka, vrlo brzo je okončala surova realnost oličena u što hitnijem biranju muzičke i životne „strane“ u razredu: slediti poklonike bosanskog sevdah popa koji inkliniraju turbo folku ili početi sa obožavanjem starki i kariranih košulja slemujući uz Nirvanu i Pearl JAm... Grandž je pobedio i vodio u dalja otkrivanja i fascinacije, kakva je u jednom trenutku bila zaokupljenost Džimom Morisonom (nažalost nisam mogao da mu pišem)... vreme tinejdžerskih dogodovština, ostrašćenosti i izjava tipa da bih za kartu za Madonin koncert u Beogradu prodao najmilije u belo roblje, postalo je samo nostalgično prisećanje i zgodan materijal za zabavljanje društva na žurkama...

Dešava se, naravno, i danas da u izvesnim situacijama iz mene progovori „verni madonista“ koji prijateljima puni uši o tome kako je ona ustvari dobra glumica, ali da ne dobija prave uloge ili da je scena njenog ljubljena sa Britni Spirs legendarna koliko i poljubac Honekera i Brežnjeva... Sada, dok pišem ove redove i završavam ličnu storiju „Madona i ja“, o njoj razmišljam kao o osobi koja je obeležila jedan period mog života, i koja me je između ostalog zadužila i mnogim ljubavima (Vorhol, Gotije, Almodovar, pornografija), za šta joj mogu zahvaliti visokim podizanjem čaše svaki put kad je čujem u nekom klubu...

najiskrenije napisao: Miroslav Karić

E da, da ne zaboravim: VELIKI pozdrav Ivani K. Zna ona zašto :-)