Zašto igram tenis?

Pre izvesnog vremena, dok sam sa mojim partnerom Draganom na Kališu pikao tenis, pored terena je prošla nekakva baba, šetajući svoje unuče. Zaustavila se, posmatrala nas izvesno vreme a onda rekla: «Kako vi, gospodine Markoviću, divno igrate!... Mislim, s obzirom na to da ste invalid.»

Bio je to dobar povod da konačno razmislim o tome zašto još uvek u ruci držim taj komad plastike (nekada je to bilo parče drveta) koji obično nazivamo teniskim reketom.         

Moj teniski staž je popriličan: ovo je već trideset peta godina od kako udaram lopticu. Kada sam počinjao, bio sam ambiciozan. Mislim, u pogledu sopstvenog izgleda. Nameravao sam da, igrajući tenis, oslabim i tako postanem idealni muškarac. Od tada se stalno gojim i što više igram tenis imam sve više kilograma. Ko zna, da nisam započinjao, možda bih na nešto i ličio...         

Neko mi je rekao kako je, kada počinjete da igrate, neobično važno da vam stručno lice pokaže osnovne udarce. Moj prvi učitelj tenisa zvao se gospodin Banjanin. Bio je to veliki džentlmen. U to vreme bila je to retkost: da se neko ponaša otmeno. Nije pokazivao razočarenje u pogledu načina na koji sam izvodio bekhend, forhend, smeč i servis. Nije ih komentarisao. Zato mislim da je gosn Banjanin bio čovek plemenitog kova.         

Onda sam se učlanio u TK Partizan. Navijao sam za Zvezdu a tenis igrao u Partizanu. Tamo je bilo lepše nego na Zvezdinom, na Karaburmi. Moram priznati da sam se u toj odluci rukovodio skorojevićkim i snobovskim  kriterijumima. Za nivo tenisa koji sam igrao bio je dovoljan bilo koji betonski teren sa mrežom razapetom između dve bandere. Ali, meni je bilo važno da igram na najboljem mestu, u najboljoj opremi i sa najboljim partnerima.         

Kada počinjete da igrate, najveći problem predstavlja baš to – izbor partnera. Vaš suparnik bi, po pravilu, trebalo da igra malo bolje od vas, tek toliko da izaziva želju da napredujete, ali ne previše dobro, da vam ne bi ubio volju za takmičenjem. Jer, ukoliko je isuviše kvalitetan on je - nedostižan. Imate tako, na primer, čoveka koji vas uredno dere sa 6:1, 6:1. On, recimo, iz nekog razloga ne igra tenis godinu dana. Za to vreme, vi uzmete trenera i svakodnevno vežbate. To, naravno, krijete od svoga partnera i jednoga dana, praveći se da niste u bog-zna-kakvoj formi, zakažete meč sa njim. I, šta se događa? Izgubite sa 6:2, 6:1! Ceo napor vam se čini uzaludnim a protivnik zadobija mitske obrise.         

U to vreme, glavni igrači na Partizanovim terenima su bili generali JNA. Bez obzira što nisu igrali najbolje, sa njima je svako želeo da igra. Čak i takmičari. Što je bilo najinteresantnije, generali su retko, veoma retko gubili. Nije baš bilo uputno odrati Viktora Bubnja ili Duška Koraća. Koliko se sećam, i predsednik Teniskog Saveza Jugoslavije Franjo Tuđman nije voleo da izgubi. Nešto češće sa terena su poraženi odlazili Veljko Kovačević i Koča Popović. Prvi zato što je bio uvek dobre volje i nikada narogušen kao oni prethodni, a drugi jer više nije bio na vlasti.         

Među nama, rekreativcima najveći utisak su ostavljala braća Muškatirović. Ne samo što su odlično igrali nego su i izgledali nekako impresivno, onako visoki i stameni. Povrh svega, ponašali su se džentlmenski, baš kao i moj učitelj Banjanin. Sećam se da je Gale uvek imao po neku reč pohvale za moj tenis. Iako mi je moralo biti jasno da laže, godilo mi je što me je tu i tamo podržavao. Nisam imao snage da se sagledam u svojoj netalentovanosti, gajio sam nadu da bih jednoga dana mogao odigrati pravi, veliki meč.         

Ipak, za Muškatiroviće, kao i za većinu ostalih, fatalan je bio izvesni Gonzi (nadimak je predstavljao verijaciju na Panča Gonzalesa, velikog španskog tenisera). Izgledao je potpuno suprotno od atraktivne braće: mali, dežmekast, sa fizinomijom koja je mogla pripadati samo vanmaterično začetom detetu Gručo Marksa i Henrija Kisindžera. Imao je specifičan osmeh, neku vrstu keza koja ubija protivnika. Kad god bi neka od njegovih lopti završila u jednom od uglova igrališta, sledio je taj Gonzijev demorališući osmeh. Bio je gori od samog udarca, oličavao je superiornost ružnog i neuglednog nad lepim i atraktivnim. Svestan sam da je Gonzijev stil igre apsolutno nemoguće opisati rečima. Bio je to skup najnepravilnijih udaraca u kombinaciji sa baletskim pokretima. Kada tome dodamo i pantomimske efekte, dobijamo jednog pravog pravcatog pesnika tenisa. Umro je relativno mlad. Niko mu ne zna pravo ime. Svi smo poznavali samo kao Gonzija.         

Ja sam tavorio, došavši do nivoa preko koga se više nije moglo. Igrao sam sa sebi ravnima i uglavnom više gubio nego dobijao. A onda sam doživeo trenutak koji me je mogao zauvek odvojiti od igrališta. Bilo je to jednog ranog jutra. Došao sam da igram sa nekim ko se nije pojavio na terenu, nateravši me, štaviše, da ustanem u cik zore. Bio sam besan, s pravom. Nedolazak partnera na zakazani meč ravan je izdajstvu. A onda mi je prišla jedna starica i bojažljivo me zapitala da li bih igrao sa njom, ako nemam partnera. Pogledao sam je sažaljivo i pristao, da ne izgubim taj jutarnji termin.         

Počeo sam lagano, da baku ne bih suviše umarao. Ali gospođa je prilično dobro uzvraćala moje servise pa sam malo dodao na jačini svojih udaraca. Ona je na njih, međutim, odgovarala prilično preciznim pasing šotovima. Kada je povela sa dva gema razlike, shvatio sam da je vrag odneo šalu pa sam počeo da zapinjem, skraćujem i lobujem. Nije vredelo; stara je znala odgovore na sve što bih pokušao. A onda je došao trenutak o kome govorim. Na ivici očajanja, ukrao sam poen! Za loptu koja je bila u terenu rekao sam da je aut!? Gospođa me je samo pogledala i klimnula glavom. Oprostila mi je krađu. Niže nisam mogao da padnem...         

Nastavio sam da igram ali bez ikakvih iluzija da bih jednoga dana mogao zaigrati dobro. Napustio sam TK Partizan kada su, krajem osamdesetih, generale zamenili novokomponovani bogataši i kriminalci. Počeo sam da igram na Kališu, na kome je vladala mnogo zdravlja, prava diletantska atmosfera. Terene je držala dobričina po imenu Milutin koji je od jutra do mraka igrao šah sa raznim pacerima. Posle meča bi smo sedeli u bašti klupske kafane i pričali razne nevažne stvari. Prolazili su meseci, godišnja doba, godine. Ništa se nije menjalo, osim što smo trčali sve sporije i sve češće se žalili na bolove u raznim delovima tela.         

I dan danas, u sveopštoj prolaznosti, mi se držimo tenisa kao neke vrste slamke spasa. Još uvek se radujemo kada otkrijemo da ima onih koji tenis igraju slabije ili su, ako ništa drugo, od nas stariji. Dok Dragan i ja igramo ko zna koji meč po redu, sa unapred poznatim rezultatom (6:2, 6:2 za njega), poneki prolaznik, šetajući parkom, zastane i posmatra nas. U takvim trenucima desi se da poverujemo kako naš tenis može privući nečiju pažnju, da nešto vredi. A onda se prolaznik okrene i nastavi svoju šetnju. Mi nastavljamo da igramo, svesni da ne smemo stati.