Da li nam je svanuo 6. Oktobar?

Nije svanuo. Mislim da svi oni koji prebacuju (bilo meni, bilo nekome drugome) sto nije bilo 6. oktobra (simbolicno receno), grese.

Srbija je 5. oktobra (i prethodno 24. septembra na izborima) jedva skupila dovoljno snage da promeni Milosevica. I to je jedino oko cega je postojala saglasnost onih koji su tada glasali za Kostunicu i za DOS i onih koji su bili na ulicama i usli u Skupstinu i RTS.

Nije bilo saglasnosti oko drugih pitanja. Ni oko ocene odgovornosti Milosevica (da li ide zato sto je njegova nacionalna politika bila u korenu pogresna ili samo zato sto je bila neuspesna ili je samo trenutno postala preskupa), ni oko buducnosti (da li zelimo modernu Srbiju u EU i NATO ili zelimo da se razvijamo sporije i da probamo da na neki drugi nacin /"demokratski"/ ostvarimo neki od ciljeva koji bi mogli da budu objasnjeni kao zaostaci Milosevicevog nasledja).

Zato mislim da je steta sto sada traje neko prebacivanje onih koji su ustvari zajedno bili i na tim izborima i posle njih 5. oktobra. Mislim da samo treba da razumemo da smo imali apsolutnu saglasnost (i gotovo apsolutnu podrsku) za jedan cin (svrgavanje Milosevica) i ni za sta vise. I to smo uradili. Od jedne generacije politicara je i to dosta.

Nove generacije politicara bi morale sada da prave nove dogovore i to o buducnosti. Ti dogovori nece biti laki. Pogledajte, uostalom kako sve ide tesko. I ova tranzicija od SRJ u SCG, pa posle svega samo Srbija; odlaganje predsednickih izbora; odlaganje donosenja ustava; pa zatim zestoko osporavanje ideje o ulasku zemlje u Partnerstvo za mir od predsednika SRJ, pa posle nekog vremena njegov pristanak da udjemo u Partnerstvo, ali ne u NATO; pa zestoko osudjivanje hapsenja Milosevica i osudjivanje i javno lincovanje onih koji su za saradnju sa sudom u Hagu, pa zatim posle par godina, zaklinjanje u neophodnost saradnje sa Hagom i uostalom obavljanje jednog dela tog posla; pa onda odbijanje da saljemo trupe u u ratove napolju, da bi onda posle par godina, ipak to isto poceli da radimo; pa potpuno odbacivanje ideje o otvaranju grobnica u Batajnici i drugde, da bi vremenom taj posao bio nastavljen...

Da ne redjam jer nikada necu uspeti da poredjam sve teme oko kojih je odmah po svrgavanju Milosevica doslo do nesuglasica, da bi vremenom te nesuglasice ustvari bile svedene ne na principijelno pitanje da li nesto hocemo da uradimo ili necemo, nego na jedno sasvim drugo pitanje, a to je KO ce to da uradi (onaj ko trenutno ima veci udeo u vlasti ili onaj ko je svojim udelom nezadovoljan, pa osporava prvoga da bi dosao u njegovu situaciju, a zatim nastavio da radi sve to isto /mozda nesto sporije, a nesto drugo brze/).

Ako prethodni primeri nisu dovoljno dobri, da li je mozda bolji primer poredjenje razlicitih komentara konkretnih primera privatizacije iz perioda 2000-kraj 2003., sa privatizacijama u periodu 2004-2006. Zar na kraju svega nije ispalo da je stvarna tema bila KO ce to da uradi, a ne KAKO ce se to uraditi?

Za ovakve dileme i medjusobna optuzivanja i osporavanja, cena se uvek plati. Cenu je zivotom platio Zoran Djindjic, a tragedijom njegovi najblizi. Cenu placa Srbija jer je toliko vremena izgubila u prethodnih petnaest godina, da je svaka godina koju gubi od 2000. naovamo, nekako dvostruki gubitak.

Ne pisem ove redove s gorcinom. Pisem ih zato sto mislim da bi svi oni koji zele dobro Srbiji (a ja verujem da su svi koji se javljaju na ovom blogu takvi, bez obzira da li se s njihovim konkretnim misljenjima slazem ili ne), trebalo da razumeju da se nepotrebno ukopavaju u rovove zavedeni trenutnim izjavama politicara, koji sami ustvari nikada nisu ukopani u tim istim rovovima i koji ce traziti (i naci) nacine da svoje sadasnje stavove prevazidju i priblize stavovima drugih (ili je bolje reci da je priblize realnosti koju trenutno ne vide ili ne zele da vide, a koja im se vremenom nametne /pogotovo kada pocnu da nose odgovornost na izvrsnim funkcijama/). Trazice neku sredinu.

To je bila moja ideja i kada sam napisao prethodni blog o komunikaciji i polarizaciji. Hteo sam i tada da vam kazem da se ne ukopavate i da ne budete tako iskljucivi. Oni koje sledite nisu iskljucivi (ako ih pazljivo pratite u periodu od pet ili deset godina) i vremenom ce menjati svoje stavove.

Postoji i jedan primer gotovo opste saglasnosti, koja daleko prevazilazi politicare, politicke stranke i neke njihove stvarne ili fiktivne razlike i podele. To je pitanje politicke pozadine ubistva Zorana Djindjica. Srbija ne zeli da se to istrazi i da se sazna odgovor na pitanje zasto je ubijen. O tome postoji saglasnost svih stranaka (sa izuzetkom GSS, LDP i SDU), postoji saglasnost izvan stranaka u svim vaznim institucijama drustva (sa izuzetkom nevladinog sektora). Srbija, jednostavno, ne zeli da se to zna.

Oni koji su pucali, bice zrtvovani, zavrsice u zatvoru. Nista izvan toga ne sme da bude tema i niko izvan toga ne sme da odgovara.