Odgovornost

Nenad Dimitrijević

Zašto je pitanje odgovornosti važno za današnju Srbiju

(izlaganje održano na tribini organizacije Žene u crnom, Vlasotince, 14. septembar, 2006)
   U naslovu naše današnje tribine izražen je stav da je pitanje odgovornosti za proslost važno za današnju Srbiju i sve njene građane. Odmah ću reći da se slažem. U mom izlaganju pokušaću da skiciram svoje viđenje situacije u Srbiji i pokušaću da kažem kako razumem odgovornost i zašto mislim da je ona važna.
   Kad danas posmatramo našu neposrednu prošlost – ‘Miloševićevo vreme’ -  mi ne možemo da budemo ravnodušni. Naše reakcije uvek su veoma emotivne. Na primer, setimo se jednog događaja od pre šest meseci – sahrane Slobodana Miloševića. Oni ljudi ispred Skupštine ili oni ljudi u Požarevcu bili su ujedinjeni jednom čudnom mešavinom emocija: tugom za umrlim, mržnjom prema onima koji ne tuguju za umrlim, te nekom vrstom prkosnog ponosa. Emocije je tih dana osecala i ona druga Srbija: mnogi se ljudi nisu stideli da sasvim nehriscanski kazu kako se raduju ovoj smrti; drugi su zalili smrt, ali samo zato sto su osecali bes zbog toga sto Milosevic nece biti osudjen. Dok su postovaoci osecali ponos zbog onog što su videli kao velicinu Miloševićevog dela, ovi drugi osecali su zbog tog istog dela samo sramotu.
    Ova nam epizoda moze reci mnogo stvari, a postoji nesto oko cega ce se svi Srbi verovatno sloziti: proslost koju oznacavamo Milosevicevim imenom veoma je vazna. I tu ce se verovatno srpska sloga zavrsiti. Emocije koje sam pomenuo govore nam da se ljudi ne slazu o tome da li je ta proslost bila dobra ili losa. Odavde mozemo nauciti da proslost nije tek skup dogadjaja koji su se odigrali u nekom prethodnom vremenu. Proslost je ziva danas, ona je deo nase sadasnjosti, pa mi zato govorimo o njenom nasledju. Karakter ovog nasleđa dobrim delom je stvar tumacenja. Postoje mnogi ljudi koji ce reci da su ratovi koje je Srbija vodila u protekloj deceniji bili pravedni, da su njima branjeni srpsko nacionalno bice i srpski nacionalni interes. Postoje ljudi koji ce reci da su ovi ratovi bili zlocinacki, i da su oni zato sramota za Srbiju i za sve Srbe.
Važno je uočiti da će danas, za razliku od vremena pre deset godina, tek mali broj ljudi negirati da su Srbi cinili zlocine. Mi uglavnom znamo sta se dogodilo.  Ali mi ne znamo sta da radimo sa tim dogadjajima. Mozda neko moze reci da Sarajevo nije bilo godinama pod varvarskom opsadom, ali jednom kada hladnjaca puna leseva ispliva iz Dunava usred Srbije, ili kad se u Batajnici na aerodromu pronadje masovna grobnica, neke stvari se vise ne mogu negirati. Zato se pitanje sa kojim se sukobljavamo danas tice naseg ispravnog odnosa prema zlocinima. U neposrednoj prošlosti dogodile su se neke strašne stvari. Iz današnje perspektive, ti su događaji toliko surovi da dovode u pitanje našu sposobnost ili spremnost da razumemo. Mi možda znamo neke činjenice, ali su karakter i razmere počinjenog zla toliki da mi ne možemo ili ponekad ne želimo da se suočimo sa njihovim potpunim značenjem. Nelagoda koju osećamo kao da nas primorava da relativiziramo sećanje, da pokušamo da zaboravimo, da izgradimo raznovrsne mehanizme potiskivanja i negiranja. Ali proslost nece da prodje, ona nam se vraca u uvek novim oblicima, od dunavske hladnjace do Haskog tribunala. Niko nije oslobodjen od istorije.
Recimo to ovako: nakon velikih istorijskih tragedija, mnogi ljudi su nespremni da se secaju, ali su istovremeno nesposobni da zaborave. Kako izaci iz ovog zacaranog kruga? Ono sto cu vam reci moj je subjektivni stav, kojeg cu pokusati da obrazlozim.
Pošao bih od dva pitanja. Prvo, šta se u stvari dogodilo? Drugo, da li je to što se dogodilo važno za život u Srbiji danas? Ima puno ljudi koji ce reci da je prvo pitanje – sta se dogodilo – slozeno i zamrseno. Ja se ne slažem. Gledajući iz srpske perspektive, situacija je jednostavna i transparentna. Bliska prošlost je odlučno obeležena iznimno tragičnim događajima, i verujem da bi za sve normalne ljude nasleđe ovih događaja moralo biti veoma bolno. Teza o tome da je istina o zločinu kompleksna i protivrečna tek je omiljena srpska nacionalistička tlapnja, koju nam veselo i upola cene prodaju političke elite, mnogi mediji, te mnogi intelektualci. Naravno, ne želim da optuzim sve koji barataju ovom tezom; mnogi ljudi verovatno ovako nešto izgovaraju sa dobrim namerama. Ali eventualne poštene intencije u upotrebi ovakve jedne teze jednostavno su nevažne. Reč je o laži koja proizvodi razorne posledice.
U cemu se sastoji ta jednostavna istina, opet iz perspektive nekoga ko je pripadnik srpske nacije? U bliskoj prošlosti počinjene su nepravde velikih razmera: masovna ubistva, zlostavljanja, proterivanja, uništavanja imovine. Te nepravde možemo identifikovati kao zločine nad nesrpskim stanovništvom izvršene na osnovi ne-pripadanja žrtava srpskoj etničkoj grupi, a u ime srpske etničke grupe i svakog njenog pripadnika. Mislim da odavde treba da ide odgovor na drugo pitanje - da li je prošlost relevantna za nas današnji život. Odgovor je pozitivan. Propuštanje da se bavimo prošlošću ima dramatične posledice: zločin nije prepoznat kao zločin, žrtve nisu priznate kao žrtve, počinioci nisu identifikovani kao počinioci. Ovakvim propuštanjem prošlost se ne uklanja, nego se praktično afirmiše. Teza da bi bilo kontraproduktivno ‘otvarati stare rane’, jer bi to vodilo daljem rascepu u društvu, pogrešna je u jednom elementarnom smislu: činjenica je da je društvo već duboko podeljeno, što je direktan rezultat rata, njegove percepcije, i političke zloupotrebe njegovih posledica. Granica između istine i laži o prošlosti je nejasna, pa se laž nesmetano koristi u svrhe političke manipulacije. I ne treba smetnuti s uma da se laž u kojoj govorim sastoji upravo u predstavljanju nedavnog zločina kao nečeg što se može opravdati kao čin odbrane ‘nacionalnog interesa’.
Ovo se može sumirati i jednostavnim stavom da se na zločinačku prošlost ne može staviti tačka, niti aktom političke volje, niti pukim ćutanjem. Pogledajte situaciju u Srbiji. Danas je jasno da je upravo politika odnosa prema prošlosti predstavljala tačku raskola demokratskih snaga nakon promene režima 2000. godine. Pobedili su oni koji su bili spremni da javno brane laž o zločinu. Srbija koju ću kolokvijalno nazvati ‘post-đinđićevskom’, izgleda danas, u šestoj godini nakon oslobođenja od Miloševićevog režima i tri i po godine nakon ubistva premijera Đinđića, kao država u kojoj je doneta odluka da se ostane u lošoj prošlosti.
Naša sadašnjost zasniva se na retrogradnim, anti-civilizacijskim opcijama odnosa prema prošlosti. Ove opcije mogu se prethodno sažeti kao odbijanje da se građani, nacija, društvo i država suoče sa onim što se nedavno događalo na prostoru koji se zvao Jugoslavijom. Odbijanje se najčešće ispoljava kao negiranje krivične, političke i moralne odgovornosti za počinjene zločine. Svaka se moralna odgovornost vehementno, premda nepropitano odbacuje. Kao što možda znate, politička odgovornost gotovo uopšte nije pokrenuta, dok je odbacivanje krivične odgovornosti osumnjičenih za zločine, barem u aspektu odnosa prema Haškom tribunalu, pretvoreno u merilo patriotizma. U javnom govoru vlada totalitarna ideološka matrica prijatelj - neprijatelj, pri čemu se kao neprijatelji - kao i u Miloševićevo vreme nakon završetka ratova - rutinski prepoznaju pojedinci i organizacije koji smatraju da se na prošlost ne može i ne sme staviti tačka, i da srpski put u demokratiju vodi preko eksplicitnog odricanja od nasleđa tribalnog nacionalizma i ekplicitne osude zločina počinjenih u naše ime. To se dalje materijalizuje u politički i društveni govor, političko i društveno delanje, u kojima centralno mesto zauzimaju, skladno se dopunjujući, izdaja i nacionalna čast, opsednutost slavnom prošlošću i veličanje jednako slavnih poraza u rasponu od Kosova 1389 do Kosova 1999, žalbe da nas svet ne uvažava i ne razume, mržnja prema manjinama, veličanje ubica kao heroja, i još mnogo toga.
Gotovo bih mogao reci da u Srbiji danas ne postoji jednostavan, javno prepoznatljiv, i od strane građana i političkih elita prihvaćen skup kriterija koji bi pouzdano identifikovao razliku između dobra i zla, između ispravnog i pogrešnog, moralnog i nemoralnog u pogledima na svet i u praktičnom ponašanju. Srbija je entitet bez jasno prihvacenih moralnih normi. Ovo je gore od moralne i političke krize. Zajednica ne postoji, a u pitanje je dovedeno i samo postojanje nacije. Dragoslav Srejović, jedan velikana one Druge Srbije, jednom je usred svih onih šovinističkih divljanja, rekao nešto jako važno: nacije imaju svoj životni vek. Srpski nacionalni identitet doveden je u pitanje visoko zapaljivom kombinacijom nacionalizma, masovnog zločina i nepriznavanja pravog karaktera i posledica ovog zločina. Mi možemo naširoko razglabati o tome da li je nacionalizam istorijski posmatrano ideologija koja ima i neke pozitivne elemente, ali je u srpskom slučaju takva rasprava lišena smisla. Srpski nacionalizam se u prethodnom periodu pokazao kao varvarska ideologija: on je dokinuo razliku izmedju dobra i zla, a Srbima je poslao poruku da su oslobodjeni od civilizacijskih stega i da mogu nekaznjeno ubijati. Nakon ovakvog samoiskljucenja, ili dobrovoljnog istupanja iz civilizacije, odnosno nakon kolektivnog odricanja od temeljnih moralnih normi, teško je govoriti o nečemu što bi zavredilo da bude nazvano nacionalnim identitetom. Period varvarstva koji je iza nas uništio je društvo, naciju, i državu.
Zvanična i većinska Srbija se ne bavi prošlošću, ali prošlost se bavi Srbijom. Odbijajući da se suoče sa sopstvenom odgvornošću za zločin počinjen u njihovo ime, društvo i država, i svi građani ostaju njeni zarobljenici.
Ponoviću: ljudi znaju. Znaju odakle je hladnjača, znaju da je bila Srebrenica, da je bio Vukovar. Ali, korak od privatnog znanja do javnog prihvatanja isuviše je težak, pogotovo što ga političke i intelektualne elite aktivno obeshrabruju. Dok elite koriste ideološku manipulaciju da konstruišu prošlost kakve nikad nije bilo, većina građana bi najradije ćutala. Ali ovo što se danas razvija kao nekakva masovna kultura ćutanja pred licem nedavnog zločina, nije naprosto preferenca za zaborav. Reč je, praktično, o politici i kulturi afirmacije loše prošlosti. Ovo ćutanje je oblik poricanja. To je opet nešto što smo nasledili iz prehodnog perioda. Pod starim režimom ideološka racionalizacija nasilja bila je praćena individualnom racionalizacijom ćutanja i neotpora. Mnogi ljudi bili su spremni da podrže vladajuću ideologiju ne zato što su zaista verovali Miloševiću, ili što su očekivali neku korist, već prosto iz straha za njihove individualne egzistencije. Danas ćutanje ima oblik rezignacije i apatije. Ovu apatiju koristi režim, kreirajući stanje moralnog, ideološkog i političko-pravnog haosa.
Ovaj haos, podržavan od vlasti i svakovrsnih elita, polako prerasta u sistem. I kada se zalažem za rušenje zida tišine koji okružuje prošlost, ne mislim samo na zločine počinjene proteklih godina. Mislim i na ono što je živo danas: nazvao bih to kulturom tolerisanja nepravde, kulturom ravndušnosti prema zlu, kulturom laži. Sve ovo, da ponovim, nije puki ostatak istorijske prošlosti, i zato se modifikacija ovakve kulture ne može prepustiti 'istorijskom toku'. Reč je o problemu koji se mora sistematski tematizrati.
Gde je izlaz? Ponoviću da mislim da alternative nema. Moramo pogledati unazad, moramo se suociti sa onim sto se dogadjalo. Potrebno je da shvatimo da se zlocin dogodio, da je pocinjen u nase ime; potrebno je da to javno priznamo; potrebno je da shvatimo na koji je tacno nacin nasledje zlocina prisutno danas. I potrebno je da zaumemo jasan stav koji bi se mogao svesti osudu zlocina i na jasno distanciranje od njegovih pocinilaca i inspiratora; jedno jednostavno «nikad više!» mora biti izreceno jasno i glasno, bez ikakvih ublazavanja i prebacivanja krivice na druge. Tek ako jasno odbacimo zlocin pocinjen u nase ime, ako odbacimo lazne vrednsoti na kojima je zlocin pocivao, ako konacno odstranimo iz drustva i politike aktere zlocina, bicemo sposobni da zakoracimo putem demokratije.
Prevazici sadasnje stanje cutanja i falsifikovanja proslosti znaci pokrenuti pitanje odgovornosti. Ostavicu po strani pitanje krivicne odgovorsnoti: to je odgovornost onih koje  pravo na proceduralno korektan način identifikuje kao počinioce i saučesnike u aktima koji su definisani kao krivična dela. Ostavicu po strani i politicku odgovornsot, kao odgovornsot nosilaca politicke vlasti koji nisu cinili krivicna dela, ali koji su svojim delovanjem i odlukama olicavali zlocinaki rezim. Mene zanima pre svega pitanje moralne odgovornosti, i pokusavam da branim stav o kolektivno moralnoj odgovornosti svih pripadnika srpske nacije. O cemu je rec? Znam da teza o kolektivnoj odgovornosti zazive mnog nelagode i neslaganja. Da pokusam da objasnim.
Prvo, dogodio se kolektivni zločin. Kolektivni zločin odrediću kao akt počinjen od strane pripadnika jedne grupe, u ime svih pripadnika te grupe, a protiv pojedinaca koji su identifikovani kao predmet napada po osnovi pripadanja drugoj grupi. Već iz ovakvog preliminarnog određenja moglo bi biti jasno da ovde imamo tri relevantne kategorije ljudi: počinioce, žrtve, i one u čije ime se zločin čini. Moralna odgovornost tiče se pre svega ove poslednje kategorije ljudi: onih koji nisu učestvovali niti sa-učestvovali, koji nisu naređivali, uključujući i one koji nisu ni na koji način podržavali zločinački režim. Moja je tvrdnja da su subjekti moralne odgovornosti su svi pripadnici nacije u čije ime se ubijalo.
Moralnu odgovornost početno shvatam kao sposobnost suđenja na osnovu koje razlikujemo dobro od zla, ispravno od pogrešnog. Ja se afirmišem kao moralno odgovorna osoba time što prihvatam univerzalne moralne norme. Bitno je uočiti da ove norme nisu nešto izvanjsko u odnosu na mene, nisu naprosto važeći dobri običaji ili tradicionalno određeni obrasci ponašanja. Univerzalne moralne norme važeće su u jednom društvu u meri u kojoj ih svaki pojedinac doživljava kao svoje sopstvene. Drugi važan uvid je da se ove norme afirmišu prvenstveno u ispravnom odnosu prema drugim ljudima. Reč je o mojoj sposobnosti da u praktičnom prosuđivanju i delanju dobru i dostojanstvu svakog drugog čoveka pridam jednaku važnost kao svom sopstvenom. Moralna odgovornost se u ovom smislu određuje kao oblik komunikacije među ljudima, gde je, kako bi to Karl Jaspers rekao, ‘drugi za mene kao ja’.
Kako odavde ide kolektivna odgovornost? Ako kažem da sam ja su-odgovoran za zločine po osnovu svoje nacionalne pripadnosti, to implicira da su i svi drugi koji su po nacionalnosti Srbi takođe odgovorni. Odgovorni su i oni koji nisu nisu učinili ništa moralno loše, i oni koji su se aktivno opirali zlocinu. Sta ovo znaci? Odgovor bi se mogao sastojati iz nekoliko elemenata, koji se svi odnose na način na koji kolektivni zločin postaje deo mog individualnog identiteta: 1) kolektivni zločin počinili su neki pripadnici nacije, u ime svih pripadnika nacije; 2) ovaj zločin je počinjen sa pozivom na identitet grupe, na njene njene intetrese, osnovne vrednosti, običaje, norme, tradicije; dakle, kolektivni zločin se čini pozivom na ono što je jezgro nacionalnog identiteta, i istovremeno bitan element individualnog identiteta; 3) reč je o teškom falsifikovanju ili praktičnom kompromitovanju nacionalnog identiteta, odnosno o padu ispod jednog civilizacijskog minimuma.
Ovakav pad ispod civilizacijskog minimuma na direktan način pogađa moralni integritet svakog pripadnika grupe, neovisno od nnjenog ili njegovog odnosa prema zločinu. Osnov moje odgovrnosti tada je jednostavno zajednički identitet sa počiniocima kolektivnih zločina. Ja sam slučajno pripadnik jedne nacije, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Odavde proizlazi da je slučajnost moje nacionalne pripadnosti poništena svesnom intencijom i delanjem onih koji su moje nacionalno ime proglasili razlogom za ubijanje ljudi koji nose drugo ime. Slučajnost moje nacionalne egzistencije prestaje na ovoj tački, zato što je zločin počinjen u moje ime u jednom posebnom smislu konačna činjenica: ideološko utemeljenje, karakter i razmere zločina su takvi da on prodire u moj individualni identitet.
U svakodnevnom govoru, kad kazemo da je jedna osoba odgovorna, to znaci da je ona pogresno postupila, da je prekrsila neku normu, ili nije ispunila neku svoju duznost. Zato želim d naglasim da u slučaju kolektivne odgovornosti nije reč o pripisivanju kolektivne krivice, niti kolektivne sramote. Moralna odgovornost je praktična kategorija, usmerena ka budućnosti, upravo ka mogućnosti normalnog života nakon katastrofe. Rec je o imperativu da se spozna i da se prihvati ono sto se stvarno dogadjalo. Nama je Milosevic nametnuo pricu da su se u Bosni i Hrvatskoj stitili srpski narod i srpski nacionalni interesi. Tu pricu prihvatio je i danasnji rezim, i u tu pricu veruju mnogi gradjani. Zato kad kazem odgovornost, ja prvo mislim duznost svih nas da shvatimo i javno kazemo da ovaj rezim nikada nije štitio srpski nacionalni interes, već da je bio angažovan u teškom, masovnom i sistematskom kršenju ljudskih prava. Razotkrivanje ideologije ‘brige za naciju’ kao administrativnog masakra imalo bi snažan moralni potencijal, jer bi oslobodilo ‘obične ljude’ od moralističkog pritiska krivice, otvarajući istovremeno mogućnost da se svako suoči sa sopstvenom moralnom odgovornošću za eventualnu podršku starom režimu.
Možemo zato tvrditi da je moralna odgovornost obaveza svih članova grupe da zauzmu moralni stav o zločinu koji je počinjen u njihovo ime. To je ono što se u teoriji ponekad zove dužnost da se reaguje. Ova dužnost ima dva aspekta, ili dva adresata. Prvi adresat su žrtve i njihova zajednica. Drugi adresat smo mi sami.
Prvo, mi imamo dužnost da se obratimo žrtvama i njihovoj zajednici, i to ne prvenstveno da bismo se izvinili. Obraćajući se žrtvama, mi javno priznajemo i javno prihvatamo kao činjenicu ono što privatno dobro znamo: da se u naše ime ubijalo. Žrtve imaju pravo da ovo očekuju od svih nas, ne samo od onih koji su uzročno odgovorni za njihove patnje. Zašto? Zato jer im je zlo naneto, jer je njihov ljudski integritet narušen u ime svakog od nas. Ja sam se možda distancirao, ili opirao, ali žrtve i njihovi bližnji to ne znaju, niti imaju obavezu da znaju. Zločin nad njima i njihovom grupom učinjen je u ime moje grupe. Zato sama činjenica mog identiteta, moje pripadnosti, proizvodi pravo žrtve da zahteva od mene nedvosmislenu, javnu demonstraciju distanciranja i odricanja od zločina.
Dakle, ono što u moralnom pogledu stoji kao moje breme nije osećanje krivice, nije moj udeo u kolektivnoj krivici, nije moralna osramoćenost, nego osećaj obaveze prema žrtvama i njihovoj zajednici. Ovo nije simbolički jednokratni akt. Reč je pre o procesu obraćanja žrtvi. Ovaj proces verovatno treba da traje sve dok kod žrtava postoji ono što se ponekad naziva ‘opravdanim strahom’. Ovaj opravdani strah kao odnos žrtve prema meni verovatno bi se mogao parafrazirati na sledeći način: ”Ja mogu da verujem da ti nisi ubijao. Ali ja ne mogu da znam kakav je tvoj odnos prema ljudima koji su to činili. Ne znam da li si ih ohrabrivao ili podržavao. Ne mogu da znam da li bi i ti u budućnosti bio spreman da učiniš isto. Ipak, ako se javno distanciraš od zločina i od zločinaca, ja ću imati manje razloga da se bojim, i možda ćemo naći načina da živimo zajedno u miru” (Linda Radzik).
Ovo nas dovodi do pomenutog drugog aspekta, gde se moralna odgvornost shvata kao odnos između samih članova grupe u čije ime je zločin počinjen. Neposredna prošlost bila je odlučno obeležena nečim što bi se moglo nazvati moralnom korupcijom ili  kultruom tolerisanja nepravde. Zato danas, posle pada zločinačkog režima, mi imamo obavezu da delujemo – nas radi – na način koji će reafirmisati izgubljeni osećaj za pravdu, ili izgubljeni etos dobrog i ispravnog ponašanja. Ovo je zalog demokratske normalnosti nakon perioda varvarizma. I ovo je kolektivni problem, u meri u kojoj nam je svima stalo da živimo u normalnom društvu.