Suđenje skorpionima, maj

Pratim mesecima ovo suđenje,

 moj prijatelj dramski pisac kaže mi, zašto te toliko ti Škorpioni zanimaju - pa meni deluju obični nasilnici koji pričaju gluposti. Meni su više od Šekspira uvek bili osim ovoga puta.

     Prvi dan majskog suđenja Škorpionima, sa dva vrlo bleda svedoka.

     Prvi svedok izgleda kao da ima šezdeset godina a rođen je 1960. Važan je u ovom suđenju jer je priznao da su postojali autobusi za prevoz ljudskog paketa, zarobljenika na egezekuciju.

- Zašto ste pristupili Škorpionima?, pita ga sudija

- Komandant mi je spasao život. Mobilisali su me, bacili  u neki autobus, sa drugim muškarcima, odveli bi me bog zna gde, na ratište otkud znam i niko me nikad ne bi video.

- Ko vas je mobilisao?

 - Otkud znam, viče svedok, neki uniformisani ljudi

- Zvuči besmisleno

Istina, sve vreme se to dešavalo... niko se nije vraćao iz tih autobusa. Ma neka lokalna vojska srpska šta ja znam već, Krajina, Srbija, Republika Srpska...

     Preznojava se i otkopčava jaknu. Mučno mi je da ga gledam jer mu verujem. Sećam se tih dana u Beogradu. Tačno, naši muškarci nisu bivali mobilisani već su sprovođeni  od strane unifomisanih lica, i često su se vraćali kao dezerteri.

  - Iskoristio sam svoje pravo na jedan telefonski poziv i pozvao komandanta Škorpiona koje me je iskopao iz zatvora i dao legitimaciju Škorpiona. Ta propusnica mi je spasila život te kobne 1995. Dobio sam identitet i nisam morao da se borim za život.

Eto ti sada, i mi žene smo štitile naše muškrace da im spasimo život... znači Škorpioni su bili vojni dezerteri takođe!

  -  Tako da sam uradio šta sam morao da bih izbegao smrt

   - Uradio ŠTA?

Vozio je ljudski paket, mrtve i žive, da sam ne bi postao ljudski paket.

Iznenada se u sudu čuje engleski jezik sa teškim jenki akcentom.

Nešto se neobično dešava, vrata sudnice se otvaraju i zatvaraju u toku suđenja, glasne plavuše flertuju na engleskom, neki ljudi u odelima sa drečavim kravatama pregledavaju stolice, cevi u našoj skučenoj sudnici bola.

 Tu su i majke iz Srebrenice opet sa nama u sudnici, svaki put su sve odlučnije, danas smo ih slikale za naš film o Ženama u crnom a popodne  išle s njima u šetnju.

     Ovi Amerikaci su sponzorisali Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu, saznajem, ne obraćaju mnogo pažnju na seljake ratne zločince, već pitaju zašto je tako mala kuhinja u čekaonici.

     Danas smo baš živopisna gužva, jednoj od naših žena nije dozvoljeno da uđe jer su joj pantalone isuviše kratke, hoće reći do pola listova... spremamo se da dignemo frku ali nam objašnjavaju da postoji čitav pravilnik, zabranjene sandale, majice ber rukava, kratke pantalone, miniskuknje... sve pravila za žene. Kao crkvena pravila zvuče, na svu sreću još nam ne traže da pokrivamo glave.

   Sledeći Škorpion je besmisleno smešan u svojoj jadnoj iskrenosti, hteo je da provede svoje stare dane u Banovcima te se zato pridruzio Škorpionima, da brani Banovci, iako je živeo u Novom Sadu. Koliko ja znam, iz tih Banovaca  ljudi beže glavom bez obzira u Novi Sad.

   Svedok nije samo seljak već i futurista. Pretpostavljala sam da je debeli dugokosi tip koji se smeje neki hipi Amerikanac u pratnji američke delegacije ali kad počinje da se neprijatno guši od smeha, shvatam da je on ogroman Škorpion od 180 kila. Toliko kašlje da svi počinjemo  da kašljemo. Postajemo glasniji od svedoka. Sudija pravi pauzu.

   Žena  Škorpiona, pokajnika u lisicama, ustaje i podiže papir na kome piše VOLIM TE ka svom mužu iza stakla. Iz kog je to sad filma?

    Komandant se  smrtno dosađuje. Svi optuženi iako sede na istoj klupi, podeljeni su na "pičke" (kako sami kazu) i ono drugo. "Pičke" sede s leve strane, a pravi muškarci s desne. "Pičke" priznaju krivicu dok junaci ne priznaju ništa.

 -  Ovde, secite mi grkljan ako sam išta znao o ubistvima... svedok se trudi da povrati dostojanstvo... Ako se Buca opet zasmeje izbaciće nas iz sudnice. Moja Šekspirova tragedija pretvara se u Gogolja. Sramota me je ali i lakše kad vidim da čak i jedna majka iz Srebrenice prigušuje smeh.

   Najgore je prošlo na ovom suđenju. Pamćenje ima kratak vek, osim za mrtve koji su i dalje mrtvi. Tih šestoro ubijenih i snimljenih ljudi vrte se po medijima. Poznajem im lica više nego mnoge bliže rođake. Sledeći korak je da se verifikuje kaseta. Ko god da su, kad god da je napravljen taj film, za bilo koje ciljeve, likovi i reči tih ljudi će zauvek ostati sa mnom i ne samo sa mnom, kao dnevnik Ane Frank. Da li je ikome potreban video da bi verovali da postoji Ana Frank?