SRPSKA ELITA GORA OD NARODA?

Osnovni problem je to što se naše elite vrlo lako i brzo udvaraju zaostalosti i što smatraju da je to vrlina. Potreba elite da se ne razlikuje od naroda koji nije obrazovan, koji nije prosvećen, koji za to nije kriv, jedna je od fatalnih zabluda, jer ako danas posmatrate našu javnu scenu, vi ćete videti da postoje sukobi koji se graniče sa latentnim, a negde i sa otvorenim građanskim ratom, tvrdi Dr. Latinka Perović. 

Elita je najbolji, najodabraniji sloj ljudi stoji u rečniku.

Elita je, dakle, rezultat društvene selekcije.

Elitu sačinjavaju kako oni koji, demokratski izabrani, “vrše vlast” tako i oni koji su najuspešniji, najmudriji, najsposobniji, najkorisniji, najvelikodušniji itd i sl.

Zadatak Elite je, ili bi makar tako trebalo da bude, da se na nju ugleda njen narod, da teži njenom vrlom primeru.

Kako živim daleko od Srbije, svoj utisak o zemlji iz koje potičem stičem na osnovu onoga što mogu da vidim u medijima – a mediji se ne bave običnim ljudima, već onima koji su nekakvim svojim zaslugama ili osobenostima zavredeli da budu zanimljivi novinama, tabloidima, televiziji. Dakle probranim društvom – takozvanom srpskom elitom. A ta je elita krajnje raznolika.

S jedne strane tu su oni koje opisuje gospođa Perović.

S druge stoje oni koji impresioniraju i imponuju svojim eruditizmom, svojom mudrošću, koji, nesumnjivo znaju šta je moral a šta etika, šta je pristojnost, ispravnost i tolerantnost. Međutim, takvi, sudeći po onome što ja mogu da sagledam, u praksi podbacuju. Svojom mišlju ne dosežu do neprosvećene mase, pa zato, kao uvređeni, i zapadaju u nekakav intelektualni snobizam:, zagledani u sopstveni pupak se zgražavaju se nad svim i svačim i izgleda kao da se gade plebsa ne pokazujući neophodnu širinu i trpeljivost prema drugačijem, čak i ne pokušavajući da pronađu razloge postojanja neispravnog i neprihvatljivog razmišljanja .

Baš ta netolerantnost je zajednička i jednima i drugima. I jedna i druga srpska elita kao da duboko veruje da je u uvek i u svemu u pravu, potpuno nipodaštavajući one sa druge strane zamišljene barikade. Narod iz kojega su ponikli kao da ih uopšte ne zanima: jedni ga ne primećuju, drugi ga zloupotrebljavaju. Ili makar tako izgleda.

Naša elita kao da nije svesna toga da služi kao primer za ugled, ergo, neodgovorna je. Karakteriše je krajnje autonomno ponašanje - ili narodki rečeno: radi ko šta hoće, govori ko šta hoće a niko ne strepi od posledica.

Elem, ako je po tome što je meni dostupno - ako je po Utiscima Nedelje – Srbija je Tamni Vilajet, mesto gde se ne nazire svetlo na kraju tunela. Mesto gde je elita zapuštena je kao i narod iz koga je nekakvim čudnim metodom probrana. Podvlačim, tako maker izgleda kada se Srbija gleda iz daljine na TV ekranu ili na monitoru kompjutera.

Medjutim, kad god navratim do rodnog Beograda i sretnem žive ljude, takozvano pučanstvo -  moj se utisak o Srbiji se, na moje veliko zadovoljstvo, znatno popravi. Slika postaje mnogo manje ekstremna, vedrija, duhovitija i prihvatljivija. 

Stoga, ne mogu a da se ne složim sa mišljenjem jednog ruskog putopisca iz devetnaestog veka, a koje mi i danas deluje aktuelno:

U Srbiji je narod bolji nego elita - a to nije ništa čime bi se trebalo ponositi.