Koštuničina omerta

Nedelja, 24.09, kao i onda pre šest godina kada je na izborima srušen Diktator. Obično se pominje „peti oktobar”, mada je 24. septembar bio „D day”. Danas je sve jasno osim jedne „sitnice“: šta je Košunica tajno pričao sa Tiraninom?

Skoro sve ostalo o tome šta se događalo tih dana oko 5.oktobra 2000. manje-više je poznato. Znamo i kako se to dogodilo i zašto, i ko je bio na pravoj, a ko na krivoj strani, i kako se to posle sve izmešalo pa danas oni što su deceniju i posvađali Srbiju s kim god su stigli, pljačkali građane i zgrtali milione sada drže lekcije o moralu, poštenju i ekonomskom prosperitetu, i kako su mnogi pravi heroji prevrata posustali pred bezobzirnim konvertitima, i najzad kako je, dve ipo godine posle prevrata, ubistvom istinskog stratega promena mnogo toga iz kraja septembra i početka oktobra 2000. jednostavno prebrisano.

Prvoborci & oni koji se za takve predstavljaju, izanalizirali su, u ovih šest godina dobrano mnoge razloge zašto se dogodilo sve tako kako se dogodilo, izdate su valjda tri knjige o prevratu, neki su napisali memoare u kojima je, kako to u takvim delima biva, znakovitije ono što je prećutano nego ono što nije.

Ona jedna interesantna stvar koja je i danas nepoznata široj javnosti, a verovatno i mnogim „dobro informisanima” jednako je intrigantna kao i tada, ako ne i više: Niko ne zna o čemu su jedne od tih burnih večeri divanili i šta su govorili jedan drugome na tajnom sastanku izborni i postizborni gubitnik.

Valja se ovde, radi razumevanja ili podsećanja, vratiti malo u to vreme:

24. septambar, nedelja uveče. Desetine hiljada ljudi izlaze na ulice gde provode dobar deo noći čekajući rezultate izbora.

Iza ponoći projekcije su izgledale ovako:

CESID: Koštunica 57%, Milošević 35%.
SRS: Koštunica 53%, Milošević 39%.
DOS: Koštunica 50%, Milošević 37%.
SPS: Koštunica 41%, Milošević 44%.
JUL: Koštunica 31%, Milošević 56%.

Državna izborna komisija tokom noći prekida brojanje glasova.

D+1, ponedeljak, 25.09.
SAD objavljuju da smatraju da je Diktator pretrpeo poraz, EU da „on više nema politički legitimitet”, a Putin i Schröder „da su Srbija i SR Jugoslavija izgleda odabrale demokratske snage”. Diktatora je podržao samo Severni Vijetnam. :)

D+2, utorak, 26. 09.
Oglasila se, posle dvodnevnog ćutanja, Državna izborna komisija. Priznaju da je Diktator dobio manje glasova, ali navode da ni jedan kandidat nije osvojio apsolutnu većinu, pa će biti organizovan drugi krug predsedničkih izbora. Opozicija odbacuje mogućnost drugog kruga.

D+3, sreda, 27.09.
Državna izborna komisija objavljuje da je Diktator dobio 2.026.478 glasova.

D+4, četvrtak, 28.09.
Službeni brojači smanjuju Diktatorov skor objavljen dan ranije za sedamdesetak hiljada glasova – na 1.951.761. To je nekih pola miliona manje od broja glasova koje je dobio kandidat opozicije.

Diktator se sastaje sa čelnicima SPS-a i JUL-a i traži „momentalni početak” priprema za drugi krug izbora.

Slede dani štrajkova u Kolubari, Elektrodistribuciji itd. Pripremaju se masovni protesti...

Preveslaće narednih dana masovno jedan za drugim mediji – Diktatorove uzdanice. Naprasno će otkazati pred 5. oktobar poslušnost „novinari” Politike, Tanjuga, TV & Radio Bastilje, Večernjih novosti, Ekspresa. Svi odjednom traže „objektivno i profesionalno izveštavanje”.

Nisu, međutim, ni sve sluge preveslale odmah. Predrag Bulatović & Zoran Žižić se danima preznojavaju. Bulatović mudruje da je izlazak u drugi krug “delikatno pitanje”.

D+6, subota, 30.09.
U Beograd stižu ruske diplomate Vladimir Čizov i Aleksandar Tolkač. Rusija kritikuje Zapad što se u vezi sa Srbijom „svrstao na jednu stranu”.

D+8, ponedeljak, 2.10.
Putin zove oba kandidata u Rusiju da „raščiste” pošto „nije jasno kakav je ishod izbora“.

D+12, petak, 6. 10.
Putin pozdravlja ishod događaja u Beogradu izjavom „da je Rusija uvek bila uz Srbiju i Jugoslaviju” i šalje ministra spoljnih poslova Ivanova u Beograd.

Šta li je doneo Baćuškin teklič? O čemu li su dakle zaista ona dvojica & teklič mogli razgovarati? (Pavković je verovatno cupkao pred vratima.) Pojavljivale su se razne informacije iz usta „insajdera“ koji su u ovom slučaju bili autsajderi. Ni jedan pravi insajder o ovome nije ništa javno rekao. Nema dakle još uvek verodostojnih informacija o tome šta je unutra bilo. Rusi nemaju razloga da kažu. Diktator je objektivno sprečen da se oglasi. Ostaje Koštunica. A on ćuti već šest godina. Zašto?

Ako nije bilo ništa naročito – zašto je onda sastanak bio tajen od ostalih čelnika DOS-a? Ako nisu ništa naročito dogovorili, zašto sadržaj razgovora nije obznanjen? A ako jesu, šta su dogovorili? Da sačuvaju „proverene kadrove“ od lustracije? Da ne bude promenjeno baš sve i baš sasvim? Da nešto ostane? Da očuvaju ideju, ako su već ljudi prolazni?

Da li su politički rivali tada već gledali jedan na drugoga kao na manju opasnost, pred većom, ozbiljnijom, pravom opasnošću? Je li možda bilo reči o tome kako tu, pravu, jedinu opasnost najefikasnije neutralisati?