Majka hrabrost Žanka i njena deca

Sticajem tragičnih okolnosti već sedam i po  godina sam prijatelj Žanke Stojanović, majke koja je izgubila svog sina Nebojšu u  NATO bombardovanju RTS-a.

Na nesreću, nas je zbližio film "Anatomija bola",  ali da je nisam upoznao ne bih imao pojma da osobe koje sam kao likove susretao samo u antičkim tragedijama postoje i u ovom gradu.

I da je potreba za pravdom, jača i od bola i od lične tragedije.

Novinari istraživači mogli bi da uče od Žanke.

Pravnici takođe.

Aktivisti u borbi za ljudska prava ponajviše.

Žanka je srpski Mendela.

Žanka je vođa argentinskih majki koje u vreme  vojne hunte u Argentini tragaju za svojim nestalima.

Njih šesnaestoro je i zaista nestalo u tom udaru britanske avijacije. Pitajte ove majke i supruge šta su sahranili? Dve porodice nisu ništa. Ni prst ruke koji su neki imali sreću da dobiju nakon DNK analize.

Ponosno priznajem da sam i sam mnogo stvari naučio od ove učiteljice u penziji.

Da nije bilo Žanke,  čelične energije ove žene, nešto malo akcije "Sablja" koja je Milanovića privela iz vikendice na crnogorskom primorju, Dragoljub bi se i dalje nekažnjeno šetao ovim gradom, pisao dirljive  kolumne o Kosovu  ili bio urednik "TV MOST", "Stankom" ili neke slične kloake naše kolektivne nesreće. Možda bi ga i javni servis rehabilitovao kao patriotu i nezavisnog ("ko da mi  otme iz grudi mojih Kosovo") novinara.

Ipak poslednji put kada  su sreli na nekakvom ročištu u "Palati pravde", Žanka je slučajno u sudnici  sedela pored njega. Doveli su ga iz Zabele, u najboljem izdanju, da svedoči povodom nekakve pronevere. Osim što je žrtvovao i ubijao svoje radnike, Milanović je prethodno i pljačkao  državnu imovinu. U kancelariji je uvek imao po nekoliko ključeva od stanova koje je delio poslušnima, npr.

"Smrdeo je,  Janko, na zatvor, nekupanje, Zabelu", rekla mi je Žanka sakrivajući osmeh u uglu usana.

I meni je bilo drago da je pravda bar malo zagrebana.  Ali samo nekoliko dana  posle  toga, Milanovićeva supruga Ljiljana u pauzi posete svom mužu pritvoreniku u Požarevcu, držala je onaj vampirski govor na vampirskoj noćnoj sahrani u onom požarevačkom dvorištu. I ponovo nam se svima u direktnom (!) prenosu na televiziji rugala!!

Ostali saučesnici zločina  su na slobodi. Neki "Komrakovi" zaista jesu  kolumnisti ili urednici iz senke brojnih DB-ovskih žutih medija.   I kao bezbroj puta u našoj istoriji dželati se rugaju žrtvama.

Žanka je nekoliko puta izbegla patriotske batine na ulici , ja sam mnogo pre Ivane Dulić Marković "dežurni ustaša" dok šetam s porodicom Knez Mihajlovom.

("Tata, a šta je to ustaša")

Ali to je deo nečega na šta smo se navikli u demokratskoj Srbijici nakon pada Miloševiča. 

Ipak, moralne gnjide i patuljci, ideološki naslednici Miloševićevog "Patriotskog saveza" bahato ćute na očigledne dokaze o zločinu. Ako hoćete da povredite istanjene nerve porodica nastradalih, onda im jednostavno nećete odgovarati.

Oni su po svom mentalnom sklopu sadisti i znaju da ćutanje i ignorancija najlakše pogađaju cilj. 

Za Žanku, poznajući je, ne važe njihova pravila.

Pojava knjige-optužnice "Tišina u Aberdarevoj" Zorana Janića i dopis Žanke Stojanović da tužilaštvo na nju reaguje, možda je ćutanjem privremeno stavljeno "ad acta",  ali ja ostajem nepopravljivi idealista i verujem u kosmičku pravdu koja će na osnovu dokaza stići Miloševićeve dželate i saučesnike u zločinu 23. aprila 1999. u 02.06 po srednjeevropskom vremenu.

Nedavno su iz Amerike deportovali u Nemačku jednu babu od 90 godina koju je neko razotkrio kao čuvarku u koncentracionom nacističkom logoru. Živela je poslednjih 60 godina kao tiha susetka, američka državljanka. Udala se za Jevrejina, sahranila ga, i sama želela da se sahrani pored njega na jevrejskom groblju. Ali sve to je nije spaslo prvog aviona koji ju je vratio u domovinu Nemačku.

Ono  najbizarnije što sam u toj vesti pročitao da je ta starica prvo što je uradila nakon vesti da je deportovana odjavila kiriju na groblju da ne plaća više kad na tom tlu neće biti sahranjena.

Niko se nije posebno trudio da dokaže da li je tukla,  ubijala ili jednostavno odvajala koji logoraši su za sapun a koji za druge korisne potrepštine Trećeg Rajha. Bila je u pogrešno vreme na pogrešnom radnom mestu.

Sve mi je moralo biti jasno kada sam posle petooktobarskih "promena" pravio film "Anatomija bola 2".

Šta se u emocijama, razmišljanjima porodica promenilo nakon odlaska Miloševića nakon činjenice da je zgrada državne televizije po drugi put za godinu i po dana  5. oktobra 2005. gorela?

Jednog sumornog jesenjeg dana dok je Zoran Djindjić još bio živ i nakon maratonskih pregovora sa šeficom kabineta dr Vojislava ("ko može da vas pogleda u oči") Koštunice obreo sam se s ekipom u onoj odvratnoj ledenoj Palati federacije.

Ljiljana Nedeljković (sećate se te dežmekaste šefice Vojinog  kabineta, sive eminencije i učesnice u više bezbedonosnih afera, koju je šef pustio niz vodu kada je počela mnogo da talasa), nam daje tridesetak sekundi da ovekovečimo susret Koštunice sa Žankom i ostalim suprugama i majkama.

Vreme isteklo. Dok odlazimo vidim da je  Voja državnički zabrinut  što krivci nisu procesuirani i poslednjim atomima snage dok me Nedeljkovićka svojom telesnom masom izbacuje u hodnik čujem legalističko obećanje da će svi krivci u novoj demokratskoj državi biti izvedeni na sud.

Voja je iskreno potresen zbog ovog slučaja. Još mi je hladno kad prizovem  sećanje na taj susret.

Ali tada ni Žanka, ni ja, još uvek ne znamo da mu je SPS budući koalicioni partner, Legija i ekipa  divne iskrene patriote, da će nedugo posle  toga biti mrtav Zoran Djindjić a da će taj ledeni čika 7 godina kasnije pisati zajednička saopštenja sa Tomislavom Nikolićem i ćutati. I on i njegovo nezavisna sudska vlast.

On posle ledenog susreta ostaje sa svojim sovama (zaista je tamo idealno za sovuljage), 

"Tišina u Aberdarevoj" jednostavno traje.

Ali kao sto je deportovana baba znala broj svog leta  koji je vraća u Nemačku tako će i saučesnici u zločinu 23.aprila 1999. u konačnom  neminovnom demokratskom ishodu ove nesrećene Srbije biti suđeni i osuđeni.