Tutto completo ma senza effetto

14. maja 1999, dok je NATO bombardovao Srbiju, Joschka Fischer je poliven crvenom farbom. Gađao ga je vrećicom boje, na stranačkom skupu u Bielefeldu partijski kolega nezadovoljan onim što je smatrao transformacijom nekadašnjeg mirovnog aktiviste. To je najpoznatiji slučaj ovakvog „farbanja“.

U sredu 27. septembra u Sarajevu nekoliko devojaka i mladića dovezlo se u dva automobila pred zgradu Predsedništva Bosne i Hercegovine, munjevito su iskočili iz auta i zasuli sedište kolektivnog šefa države bojama.

Zašto farba, a ne jaja, paradajz i slično čime češće gađaju političare? Simbolika je važna u oba slučaja: nemačkog inoministra su naterali da „pocrveni“, a bosansko Predsedništvo su obeležili šarenilom poručujući da treba da pokuša da se, kao kolektivni šef države, izdigne iznad tamošnjih crno-belih podela.

Ovaj sarajevski slučaj ne bi bio ništa naročito da se nije dogodilo onako kako se dogodilo, da to nisu uradili oni koji su to napravili i da se nije dogodilo tamo gde se dogodilo.

potezanje oružjaOno kako se to dogodilo odnosno kako je reagovalo obezbeđenje zgrade Predsedništva Bosne i Hercegovine je bezobzirno, divljačko udaranje mladića i devojaka. Dan kasnije će Sarajlije prokomentarisati intervenciju rečima: „idioti, fašisti. Ne bi onako Radovana Karadžića tukli palicama - dvojica ga drže, a treći ga tuče“. Kulminacija je potezanje oružja.

Organizatori hepeninga su pohapšeni. Protiv njih je pokrenut postupak „zbog postojanja osnovane sumnje da su počinili krivična dela napada na službenu osobu u vršenju službene radnje i krivičnog dela oštećenja tuđe imovine“.

Oni koji su to napravili su jedna potpuno pozitivna ekipa višenacionalne (što je u Bosni jako, jako važno, i na žalost jako, jako retko) nevladine organizacije Tutto Completo iz Kaknja. Do sada su se bavili uglavnom ekološkim problemima.

Ono gde su to uradili je Bosna i Hercegovina – učmala, podeljena i blokirana nesrećnim Dejtonskim ustavom, zemlja u kojoj ovakvi hepeninzi, koji bi u nekoj normalnoj državi bili eventualno prekršajno sankcionisani, jednostavno ne mogu da prođu jer se ne uklapaju u zadati okvir. Taj okvir je da ne postoje podele na pametne i glupe, uspešne i neuspešne, mlade i stare, urbane i ruralne, moderne i konzervativne, lepe i ružne konačno dobre i loše nego postoji samo jedna – ona zadata podela na „naše“ i „njihove“. Pošto se ovi sjajni momci i devojke ne uklapaju u zadatu matricu, odnosno pošto u tom smislu nisu ničiji - bačeni su u aps. Više im ne radi ni internet sajt www.tutto-completo.ba.

foto Dženan Krijestorac, OslobođenjeAli Sarajevo ne bi bilo Sarajevo kada bi na tome ostalo. Grad čiji duh nije uništilo „raspamećivanje“ tokom 1.425 dana opsade reagovalo je dan kasnije. Protest je sazvala grupacija „Dosta“ – još jedna fenomenalna ekipa urbanih, normalnih, pametnih, fantastičnih ljudi okupljenih po jednostavnom i univerzalnom kriterujumu – da im je DOSTA! Na žalost bilo je tek nekoliko stotina ljudi - toliko malo da me to podsetilo na nas koji smo početkom devedesetih u Beogradu, očajni jer nismo mogli ništa drugo, palili one sveće za Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo...

I ono bojenje Predsedništva je nalik jednom događaju iz početka devedesetih u Beogradu. Kao što se onda gradom vozilo na jednom starom kamionu nekoliko muzičara pevajući (u organizaciji B92) da „ispod šlema mozga nema“ i da „nećemo da pobedi narodna muzika“, tako je sada sarajevska poruka bila da je Bosni za izlazak foto Oslobođenjeiz crno-belih podela neophodna „šarena revolucija“, da je potpuno drugačija vizija jedini način za pomeranje unapred, da čitav spektar mora zameniti crno-belu sliku u kojoj je po nesrećnoj dejtonskoj definiciji „moj“ kandidat dobar jer je „moj“, i to samo zato što je „moj“, a „tvoj“ kandidat je automatski loš jer „nije moj“ nego je znači „tvoj“.

Onda je u Srbiji ipak pobedila narodna muzika, štaviše ona najgora dnevno-guslarska koja je milovala uši biračkog tela pa su se posle ili bolje rečeno pa su se zato dogodili i Vukovar i Srebrenica i razni vukovari i srebrenice.

foto OslobođenjeSada je, ovakvim tretmanom modernih i mladih ljudi revoltiranih zbiljom u Bosni na žalost pobedila dejtonska crno-bela podela koja, kao i svaka crno-bela mešavina, tvori kao rezultat sivilo. To sivilo u Bosni traje već deceniju i kusur. Ono je na žalost i danas preovlađujuće.

Blog je dnevnik, trebalo bi pisati o onome što se dogodilo, o utiscima, razmišljanjima... Meni ovo u Sarajevu, evo već treći dan, nikako ne izlazi iz glave. Sutra su u Bosni izbori, pardon, „plemensko izjašnjavanje“, kako je to ispravno još pre skoro deset godina nazvao Jacques Paul Klein, jedan od retkih efikasnih međunarodnih predstavnika. Rekao je to jednom od radikalnih političkih predstavnika hrvatskog naroda koji je, kada mu je zaprećeno da ne izaziva đavola, odgovorio da je on „izborni pobednik“. „Ovde još nije bilo izbora, samo plemenska izjašnjavanja“, poručio mu je na to Klein, Amerikanac rođen u Alzasu – nekadašnjem Balkanu centralne Evrope.

Sve ovo sam napisao jer, ovih par meseci koliko pišem i nešto malo više koliko čitam ove blogove na B92, „razgovaramo“ o svemu i svačemu, ali nekako najviše o tome da je Srbija danas takva kakva jeste jer na izborima pobeđuju ti koji pobeđuju i zato što onda rade to što rade i kako rade. Takav ishod izbora frustrirajući je za one u Srbiji koji ostaju u manjini. Šta da kažu Bosanci? Tamo još nije bilo ni izbora i to umnogome zbog politike koju vode Srbija i Hrvatska. Samo plemenska izjašnjavanja. Jedno takvo je u nedelju. Hoću da kažem da ljudima u Bosni i Hercegovini još nije pružena šansa. Od 1995. Zapravo od 1992.

Zato su ovi momci i devojke iz Kaknja nalik onome što je u Srbiji bio Otpor. Bez uvrede, ali i više od toga. Njima niko ne pomaže. Kada njih mlate i hapse ne dižu galamu ni stranke, ni nevladine organizacije, ni Brisel ni Vašington. Oni nisu ničiji. Oni ne podržavaju nikoga i nisu protiv nekoga konkretno. Oni su protiv situacije u kojoj nemaju nikakve šanse. Najmanje što mogu je da im posvetim blog.

(Hvala kolegama i prijateljima iz Oslobođenja na trima fotografijama)