Osveta Sergeju Jesenjinu

Adjelina Von DalmatienSvakom ljudskom biću preporučujem da sebi nabavi psa.
Očevima porodice preporučujem keruše: one su umiljatije i, što je najvažnije, duboko veruju da ste baš vi i niko drugi vođa čopora i apsolutni gazda u kući. Koliko god ta zabluda bila golema, prija. Ima nešto i u obmani.
Vratiš se s posla, a kod kuće - ko zuri u TV, ko za računarom, ko zamajan nečim trećim, sve u svemu pas je jedini koji primeti da se glava porodice vratila i svoju radost manifestuje veličanstvenim spektaklom oduševljenja. Ti možda i jesi i ovakav i onakav, ali on to ne zna, niti želi da zna, jer ti si njegov idol i on te bezuslovno obožava. 

Izađeš na pet minuta, vratiš se, a pas kao da si se vratio s puta oko sveta, (mislim da oni ne razumeju koncept vremena) skače, maše repom, vrti se oko sebe i oko tvojih nogu.

Vratiš se sa puta, a on se sav usukao, kažu, ništa nije jeo od tuge, a tebi i žao, i milo.

Sedneš u fotelju, eto ti njega, gura ti glavu u krilo, šapom ti prlja pantalone, balavi te po rukama, ukratko: voli te.

Dakle, postojanje pseta u jednoj porodici veoma pozitivno utiče na ego jednog građanina! I, produžava životni vek, kažu statistike.

Imam kerušu. Ime joj je Anđelina, rodom je iz Beograda, po rasi je dalamatinka.

Ona veruje da sam ja Alfa mužjak našeg malog čopora. Ona zna i ko je Alfa ženka i poštuje je i sluša, ali ne kao mene. Ona voli i dečake – više ih gotivi, onako ortački. Ukratko, svi se lepo slažemo.

Pre neko vreme, vratim se s puta, a Anđelina umesto da je vitkija nego obično, sva nekako kockasta. Da je zadovoljna što me vidi, jeste, al' da skače, nešto i ne skače. Mlati repom, ali i to nešto bezvoljno. Zasedne kućni savet našeg čopora – posmatramo Anđelinu, pitamo je za zdravlje, a ona nit romori nit govori. Shvatimo da je naša Anđelina bolesna.

Dođe veterinar, oslušne, opipa i kaže: „Čestitam, Anđelina je skotna.“

Među članovima čopora muk. (Mene lično nervira taj antropocentrični pristup veterinara - kao da mi je ćerka: Čestitam, postaćete deda!) Porodična drama: Koji je nevaljalac prevario našu miljenicu? Da nije silovana? Da li je đuvegija prikladnog rasnog porekla? Veterinar kaže: „Što gori džukac, to veći švaler“, dakle, šanse da je otac pedigrirani dalamatinac koji je bio u poseti su minimalne. Decu joj je vrlo verovatno napravio nekakav avlijaner, koji ju je iskoristio i nestao bez traga. Čak i kada bismo ga našli, porekao bi svaku odgovornost. Priberemo se mi, pogledamo se i zaključimo: Šta je tu je. Volećemo ih kao da su naši. I sa saosećanjem posmatramo našu nasamarenu i napuštenu, dežmekastu Anđelinu.

Od tog trenutka keruša postaje zvezda čopora: dobila je veću korpu, hranimo je medom i mlekom, toliko joj titramo i ugađamo da je isprva i sama zbunjena. No posle se i ona osokolila, pa počela da izvoljeva, čak se usudi da uđe u kuhinju (što joj je normalno zabranjeno) i da traži šunke da jede. I sve je tromija i okruglastija.

A onda jedne noći, u zlo doba, probudi me čudan zvuk - nešto kao kad na biciklu zaškripi točak. Ustanem, a  Anđelina, u svojoj korpi, liže svoje štene. Odoh da probudim ostale, a kad smo se vratili, prvo štene sisa, a Anđelina oblizuje drugo. Okreneš se, ona liže treće, i četvrto, .......... i sedmo.

U našem malom čoporu uzbuna, nikome se ne spava, štenci, onako slepi, slatko sisaju. Svi bismo ih dirali i mazili i čačkali, ali ponosna majka ne da nikom da se približi, ... odnosno, nikome, osim meni, alfa mužjaku našeg čopora. "Ona misli da si ti tata od njeni kučići", zezaju me dečaci.

Kakve to veze ima sa pesnikom iz naslova?

Flašbek: Beograd kasnih sedamdesetih prošlog veka. Učionica osnovne škole puna ranih adolescenata, a pred njima, ispod slike maršala Tita okačene visoko iznad table, nastavnica srpskohrvatskog jezika drvi o poeziji, o Jesenjinu, o osećanjima, o lirici... Nit koga to zanima, niti je ko baš sluša.

I onda nastavnica srpskohrvatskog jezika prozove devojčicu koja najlepše čita, da pročita jednu poemu Sergeja Jesenjina: Pesmu o keruši. Naslov obećava, deca se malo kao primirila, a nastavnica srpskohrvatskog jezika upozorava da je pesma izuzetno tužna, i da nas moli da ne plačemo. Mi se nonšalantno nasmejemo (Kakva budala ova nastavnica! Kao mi ćemo da plačemo?!) i poče čitanje:

Jutros u košari, gde sja, šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
oštenila sedmoro je žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče,kad živina juri
da zauzme motke,il prut jak,
izišo je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
stizala ga,kao kad uhode...
i dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku vukuć se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Nemo, ko od milosti il sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

Jesenjinova poezija je, kako je iskusna prosvetna radnica i predvidela, izazvala burne reakcije:
Već kod treće strofe deklamatorki je zadrhtao glas;
U četvrtoj je počela da posustaje, do kraja nije ni stigla, jer je zaridala.
Recitovanje je završila sama nastavnica sprskohrvatskog jezika, napamet, suznih očiju i s patosom u glasu.
A razred, zarozan od plača, cmizdri li cmizdri.
Svi smo mrzeli tog bezdušnog Sergeja Aleksandroviča Jesenjina.
Natrag u današnjicu:
Već smo razglasili da Anđelinina štenad ide na usvajanje. Lista zaintresovanih je duga i raznolika, i klinci su na sebe preuzeli zadatak trijaže kandidata. Anđelinina štenad će imati srećan život. To je moja „osveta“ Jesenjinu, koji me je zlostavljao kao dete. copor