Prijava br. 95

Voz za Ljubljanu kasnio je sinoć 5 ipo sati sa polaskom iz Beograda, zaposleni na dežurnom telefonu za informacije nije dizao slušalicu, a osoba koja se predstavila kao "dežurna kontrolorka šalter 1 i 2" na železničkoj stanici u Beogradu izdejstvovala je da stanični policajac mene i gošću iz Ljubljane legitimiše, usput presliša i o tome sačini službenu belešku.

Reality show, počinje u petak predveče, kada pokušavam da preko nekog od tri telefonska broja za informacije proverim da li voz zaista polazi na vreme. Međutim, metodom unakrsnog pozivanja nisam uspeo da pobedim zauzete telefonske linije.

Sa gošćom sam stigao na stanicu pola sata pre zvaničnog polaska. Na šalteru za informacije saznajem da voz kasni "najmanje 190 minuta" i dobijam puno razumevanje što nisam to uspeo da saznam preko telefona: "stalno nam je nažalost zauzeto", izgovorila je službenica uz srk kafe i dim cigarete. Relativizujemo situaciju tako što sedamo na žardinjeru i palimo cigarete, a zatim odlazimo do moje majke da narednih par sati ne gledamo deprimirajuću stanicu i stanične prizore mada me usput zakači nalet arogancije u trafici prilikom kupovine nikotinskih zaliha i impulsa za GSM.

Računam, manje će da košta Taxi do kuće i posle opet do štajge nego da trpimo reality srpske železnice u centru BG. Nadam se da će se i tel. linije rasteretiti u kasnim satima i da ću kašnjenje voza moći da pratim preko telefona. Varam se, jer niko na informacijama ne diže slušalicu nakon 23.30h kada dobijam info da voz kasni najmanje 260 minuta.

Odlazimo zato u 01.30 ponovo na stanicu po drugoj Taxi tarifi i tamo u mračnom prljavom holu zatičemo grupu očajnih putnika i 4-5 službenica na šalteru za međunarodna putovanja kako veselo kafenišu uz sitne kolače. Ispostavlja se da je među njima i "dežurna kontrolorka šalter 1 i 2", koja ne uspeva da me ubedi da su loše telefonske linije razlog ne javljanja na info tel. Saznajem usput da voz kasni 300 min.

Pišem Prijavu u kojoj tražim odgovornost nadležnih za ne odazivanje na info tel, zavedenu pod službenim brojem 95. Drugi putnici žele da slede primer, počinje glasno nezadovoljstvo i tada se u stanici odjednom uključuju svetla i ponovo počinje da radi info šalter. Neki putnici započinju tešku bitku za povraćaj novca za plaćene karte. Službenice ne žele da im vrtate pun iznos. Protest putnika ublažava se informacijom da su kola za Ljubljanu postavljena na peronu i da će lokomotiva sa ostakom kompozicije stići oko 03:00h.

Odlučujemo naravno da se smestimo ali prethodno fotografišem mobilnim telefonom prizor i službenike na šalteru kako bih mogao da slikom dopunim ovaj zapis o svakodnevici u Beogradu leta 2006. Ali tu nastaje pravi problem. Kontrolorka me prijavljuje policiji čiji čimbenik me presreće na putu do vagona, legitimiše i zadržava u 15-to minutnom info-isledničkom razgovoru. Gošća iz Ljubljane je kolateralna šteta, jer se nasmejala situaciji. Melodija Zone sumraka mi odzvanja u ušima ali kuliram policajca koji mi kaže da je fotografisanje zabranjeno, jer je žel. stanica muzej "a to po zakonu ne sme da se slika". Voz je umesto u petak u 21:55 krenuo u subotu 03:21 časova.

Na tribini održanoj 5. oktobra u Novom Sadu povodom zatvaranja izložbe Zvezda i njena senka, koja se bavi nasiljem nad duhom u exYU od 1945 do današnjih dana, rekao sam da taj proces u Srbiji nije završen i da je zbog toga nemoguće bilo šta tačno definisati i zapakovati u istoriju. I dalje živimo u UDBAškom formatu svesti. Mutiranom. A najporaznije je što ljudi sebe sada lažu da je to prošlost pa ona i dalje nemilosrdno traje.

www.NUNE.biz