Ljuša, nekad...

Zamolili su me iz novosadskog časpoisa SCENA da napišem tekst o Ljubiši Ristiću, sobzirom da sam s početka osamdesetih pa do početka devedesetih sa njim intenzivno radio na scenama širom zemlje. Moram da priznam da je "molba" bila izrečena nekako "svedeno" da ne kažem tajno i sramežljivo. Kako sam juče postigao svoj putnički maksimum prešavši u toku jednog dana 12500 kilometara od kojih poslednjih 1180 sam, vozeći putevima Evrope do grada Tomasa Manna ili Tonija Kregera na severnom moru, lagodna atmosfera u hotelu iz koga se javljam daje mi pravo da ovaj tekst, svestan reakcija koje su moguće, objavim i na ovom mestu, pre no što ga SCENA kao stručni časopis da u štampu.

Ljuša...

Najzad dođe u ljudskom životu neko doba kad čovek može da kaže – prošlo je mnogo godina.

            Ljubiša je bio prvi koji me je pozvao. Nije me gledao, rekli su mu drugi, a kad me je pozvao, obojici je bilo jasno. Gde smo i šta bi trebalo da radimo. Radili smo nekoliko godina, intenzivno. Od prvog susreta i rada na predstavi „Cement“ Hajnera Milera, u Ateljeu 212, pa preko gostovanja, uskakanja, mega projekata, malih projekata, do saradnje vezane za moje uplitanje u produkcijske poslove i najzad do prećutnog „rastanka“, koji je pre bio nastavak prećutne saradnje.

Reditelj i vođa, Ljubiša Ristić, levo orijentisani buntovnik sedamdesetih i osamdesetih, titoista, krležijanac, bio je, ma kako oduvek osporavan, idolom čitave jedne generacije koja je u njemu prepoznala pozorište budućnosti, utemeljeno na dobrim osnovama koje mu je donela škola njegovih velikih učitelja.

            Ljubiša se nije obazirao ( kao ni sad ) na zlonamerne kritike koje su se u vreme mog školovanja i početka rada u teatru odnosile kako na njegove predstave, tako i na njegove istupe, način života, izgled, ponašanje. Ljubiša je u svakom segmentu svog života i rada bio buntovnik koji je pred sobom rušio sve dogme vezane za bilo koji deo unificiranog života i rada.

            Prihvatao bi se najtežih i najizazovnijih tekstova i projekata, osnivao pozorišne trupe, animirao glumce koji bi možda do tad ali ne i kod njega poklekli, pronalazio autore koje niko nije želeo da radi, vezivao za sebe najtalentovanije saradnike, značajne umetnike, dobre ali i već priznate glumce.

            Njegov radni dan je trajao duže od mogućeg a i to mu je bilo malo.

Odlično smo sarađivali, počeli i da se družimo.

            Na velikodušnu ponudu Mire Trailović da se vežem za Pozorište Atelje 212 (1981), koje mi je uputila u pauzi mog prvog profesionalnog pozorišnog nastupa u režiji Ljubiše Ristića, u njenom prisustvu Ljubiša je bio rezolutan – Samo ako si lud!!!

Pa ipak ostao sam u Atejeu, a nastavio da radim sa Ljušom.

Osobenost njegovog pristupa u radu sa glumcima ma kako to kontradiktorno izgledalo vrlo se naslanjala na ono što su bile osnove naših postupaka u pristupu ulozi koje smo učili na fakultetu. Ljubiša bi nas upućivao na okolnosti, postupke a najpre na radnju,što su reditelji koji bi radili sa mladim glumcima često puta prenebregavali, u želji da što pre dođu o efektnog rezultata. Izučavanje karaktera moglo bi po neki put da samo izgleda neobavezno i uvek šaljivo u radu sa Ristićem, ali je zapravo kroz tu vrstu nonšalancije i nabacivanja naizgled neobaveznih tema uspevao da glumce navede na pravi trag, radnju, postupak i gest koji bi ga doveo do rezultata. Najzad, Ljušine predstave su u većini slučajeva bile nezaboravno efektne, ali je on do tih efekata dolazio upravo putem  koji mnogi kritičari a i kolege nisu bili u stanju da pretpostave.

Ako bi postavio neku vrstu spoljnjeg kostura on bi ga iznutra ispunjavao sadržajem i napokon stvorio celinu i oblik koji većinu ne bi ostavljao hladnom.

Uzbuđenje pred premijeru obično bi karakterisala „nedovršenost“ kako predstave, tako i uloga. To je bila dodatna provokacija ali i stimulans za sve, vrsta adrenalinskog šoka koji bi nas sve skupa i na sceni i u publici dovodio u neko izmenjeno i neponovljivo stanje karakteristično samo za njegove predstave. Pa ipak zahvaljujući pravilnom odabiru bar većeg broja glumaca koji mogu da se nose sa takvom situacijom, predstave bi i premijerno bile u većini slučajeva dovođene do svog maksimuma, ali bi kasnije uvek bile dorađivane, iznova probane, dopunjavane, poboljšavne.

            Ne malu, možda i presudnu važnost u Ljubišinom rediteljskom radu imala je publika. Na njegove predstave se odlazilo kao na rock koncerte, karte su se isto tako i nabavljale, i isto tako preprodavane, na njih se ulazilo uz kašnjenje u velikoj gužvi pred ulazom, na njima se stajalo „sa strane“, smejalo, dobacivalo, uz ustajanje aplaudiralo. Publika je znala da uživa u nama na sceni ali i mi u njoj. Bilo je to neponovljivo osećanje. Igrati pred zagrebačkom hoch publikom i dovesti je da sedi na klupice u parku, predstavljati pred gledaocima Čikaga u crnačkoj četvrti ili dovesti beograđane u toku novogodišnje noći u Sava Centar i odbrojavati sa njima poslednje trenutke stare godine na putu ka novoj, bio je zadatak i za izvođače ali i publiku koji je gotovo uvek rezultirao pozitivnim osećanjem.

            Teško je prepričati Ljubišine predstave tog perioda. Ostale su u sećanju i nama na sceni ali verujem i publici kao najrezolutniji obačun teatra sa stvarnošću. I to ne samo onom „vulgarnom“ stvarnošću koja je danas postala isključivo temom jeftine štampe i sveprisutnih medija, već stvarnošću vezanom za politiku, dotadašnje tabu teme, ali i teatar sam, život, moral, ljubav, umetnost, lepotu...

            U vreme previranja u zemlji u kojoj smo živeli imali smo čak jedan zajednički nastup koji je bio na sceni Makedoskog Narodnog Teatra, a koji nije imao dodirnih tačaka sa teatrom. Okupljeni umetnici iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije na tom mestu su poslednji put zamolili za mir. Ljuša je održao emotivan i smiren govor koji je izazvao tajac u sali. Nismo uspeli.

Nakon toga više nikad nismo govorili o tome, a stavovi su počeli da nam se razlikuju. Pa ipak verujem da smo sačuvali najlepše u sebi za sve ono što smo zajednički uradili.

            Zapravo sam siguran.

p.s.

Snimao sam ove godine film Miše Radivojevića, „Odbačen“. Kako sam se i sam bavio produkcijom tog filma, predložio sam reditelju da nekoliko scena snimimo u objektu KPGT Šećerana koji vodi Ljubiša Ristić. Sreo sam svog nekadašnjeg reditelja i druga koji nas je lepo dočekao u s razlogom pretenciozno atraktivnom prostorukoji me je uvek podsećao na njujorške art centre u Sohou. Bio je neizmenjenog lika, sa dva psa avlijanera a opet kućna ljubimca, koja ga prate u velikom prostoru dok se on bavi baštovanskim poslom po svojoj staklenoj bašti. Zalivao je tek izniklu travu i brižljivo vodio računa o svojoj bašti.

Nije bilo više buntovništva, pričao je o cveću i sa nostalgijom se sećao vremena naše Američke nezaboravne turneje.

Snimali smo tri dana.

Učinio nam je cenu.

Bilo nam je prijatno.

Kada smo otišli, ugasili svetla, ostao je sam sa dva momka koji mu pomažu oko održavanja i jednom devojkom koja je lagano pila crveno vino iz svoje čaše.

Došao sam do njega da se pozdravimo.

Pod nogama mu je protrčao jedan uplašeni miš bežeći u mrak „šećerane“.

Ljuša se nasmejao, kao da je mali begunac bio prihvatljivi deo lokalnog miljea i pružio mi ruku.