Uma Historia de Lisboa

Lisboa

Iz daleka Lisabon izgleda onako kako deca zamišljaju kraljice – kao neka gospa nabeljenog i narumenjenog lica u pompeznim haljinama pastelnih boja, nagizdana svilenim mašnama i paspulima, ukrašena raskošnom perikom svom u loknama. Zato, valjda, grad i nosi žensko ime - Lisboa. Ali ko joj priđe bliže shvati da je carica vremešna, da joj je šminka razmazana, vlasulja nečešljana, da joj se puder ljušti sa lica, barokne joj krinoline dronjave a lelujavi ukrasi nisu svilene mašne već nečije oprane gaće i čaršavi koji se suše po prozorima. Opristite mi na ovako glagoljivom opisu; teško je biti škrt na rečima i opisati lepoticu kao što je Lisboa, čarobnu i zavodljivu. Lisboa je dokaz da je za večitu lepotu najvažniji šarm, ili narodski rečeno, duša. Stanovnici Lisboe, Lisboetas, vole svoju varoš; muškarci, doduše, malo više nego žene, jer ona prema ženama, prvenstveno onima doteranijima, ume da bude zavidna i da im kilzavom kaldrmom slomi štiklu.

Tamo gde Lisboa silazi na reku prostire se Terreiro do Paço – Kraljevski Trg. Oko trga koji podseća na balsku dvoranu pod otvorenim nebom, tu gde se sada blistaju umivene fasade ministarstava, nekada se nalazio imperijalni dvor; tamo, gde je sada bronzani Don Žoze na konju, nekada su se priređivale borbe bikova i vojne parade; tamo dole, na reci, bilo je glavno pristanište: odatle su isplovljavali i tamo pristajali brodovi iz Afrike, Indije i Brazila, tu se istovarivala neizmerna bogatstva, tu se trgovalo začinima i dragocenostima donesenim s onu stranu mora, prodavalo i kupovalo crno robolje. Tu nedaleko, niz ulicu, dizalo se zdanje Svetog Suda Inkvicije gde su mučeni jeretici, spaljivani Jevreji i veštice. Svega toga više nama jer je čitav taj, kako reče pesnik – »svinjac po imenu Lisboa«, na dan Svih Svetih godine 1755 u istom danu razrušio zemljotres, progutao požar da bi na kraju gigantski morski talas ugasio vatru a ostatke zgrada i stanovnike, žive i mrtve, odvukao u more. Kasnije, trg uz reku postao je najluksuznija gradska kapija – tu su pristajali brodovi predsednika, kraljeva i ambasadora koji su posećivali grad. Aprila 1974., ovde, na ovom trgu osvanula se kolona bornih kola koja su zemlji donela demokratiju. Ovde ih je narod okitio crvenim karanfilima. Lisboa je drevna i mnogoljudna, i ima priča više nego Šeherezada, ali kako nemamo puno vremena, ispričaću samo jednu, vezanu za ovaj trg, a koja je mene najviše dirnula: pripovest o poslednjoj kraljici Portugala.
Dona Maria Amelia od Orleansa, došla je u Lisabon da bi se tu udala se za Don Karlosa od Braganse, prestolonaskednika Portugala, kršnog i dobroćudnog čoveka ufitiljenih brkova. Imala je sreće; mnoge su se kraljevske kćeri udale lošije od nje, a ona, koja je bila tek praunuka svrgnutog monarha Francuske, našla je sebi muža koji ne samo da je na glavi nosio krunu, nego je bio naočit, pametan i obrazovan, slikar, ljubitelj opere i fotografije, okeanografije i ornitologije, vrstan diplomata, vinogradar i uzgajivač konja. Sama Kraljica je bila primerna supružnica, muža je volela, štovala, svetovala i podržavala i, što je najvažnije, ispunila je svoju najsvetiju dužnost, rodila mu je dva sina, zdrava i buckasta kao i otac im i odgajala ih kako to priliči kraljevićima: podučavala ih jezicima, muzici i književnosti, vodila ih čak do Egipta, Grčke i Italije ne bi li im pokazala da postoji svet i van njihovog kraljevstva. To je kraljevski suprug umeo da ceni i, za razliku od mnogih drugih krunisanih glava, nije imao konkubine, već je ljubio samo svoju zakonitu ženu. Život te srećne porodice, plave krvi i rumenih obraza, proticao je u sreći, kao u bajci, sve dok jednog kobnog dana, na ovom mestu nije došlo do tragičnog preokreta.
Tog 1. februara 1908, na trgu na kome se sada nalazimo, dole uz reku, okupili su se dvorjani i masa sveta da pozdrave vladarsku porodicu koja se vraćala sa zimskog odmora u prirodi. Kada je parobrod pristao i zasvirala pleh muzika, na palubi broda pojavila se robusna figura kralja. Videvši tako odozgo kakav mu je topao prijem pripremljen kralj nije mogao a da se ne osmehne -  put je proveo sekirajući se jer su mu poslednjih nedelja iz prestonice stizale uznemiravajuće vesti o republikanskom pokretu, o neuspeloj buni naroda nezadovoljnog rasipništvom vladara koji je uveo električno svetlo u svoju palatu, javno osvetljenje na lisabonske ulice i telefonsku liniju između svoje kancelarije i opere. No sad mu je već bilo lakše, gomila na trgu mu se činila dobronamernom; mahali su šeširima i uzvikivali “Viva el-Rei!”
Iza kralja stupali su prestolinaslednik i karljica, on stidljiv kao devojka, ona sva ozarena – milo joj je da se vratila u prestonicu, već joj je bilo dojadilo sedenje s mužem i njegovim pajtašima u lovačkoj palati koja jeste da je lepa ali je zimi nemoguće zagrejati. Radovala se Lisabonu, miru i udobnosti doma a posebno premijeri Vagnerove opere ”Tristan i Izolda” na koju je trebalo da idu te večeri.
Dole na keju, vojska je obuzdavala gomilu, a pred kočijom zaustavljenom tik uz vodu, stajao je i mladji kraljević, Don Manuel, raširenih ruku. To neobično ponašanje za jednog kaljevića  pokazuje koliko su oni u stvari bili jedna srećna porodica, a sve srećne porodice, reče jedan drugi pesnik, podsećaju jedne na drugu. Pošto su se izgrlili, pošto su se kralj i princ rukovali s ministrima, a kraljica pružila ruku na rukoljub, svo četvoro seli su u kočiju: Kralj u uniformi, grudi pokrivene ordenjem, lentama i širitima, momci manje nagizdani a majka s ogromnim šeširom na glavi, ruskim pelcom oko vrata i buketom cveća u rukama. Otvorena kočija se polako kretala preko trga a oni su, kako je i vec adet i red, ljubazno odmahivali okupljenim podanicima.
»Kada je jutros voz skliznuo iz šina, mili moj sine, Njegovo Veličanstvo, Vaš otac jako se najedio, misleći da je sabotaža.« vragolasto se nasmejala ta uvek lepo raspolozena dežmekasta gospođa. »Međutim, hvala Bogu«, reče, »sve je prošlo u najboljem redu, zakasnili smo samo tri četvrti sata, pa ćemo na vreme stići u operu. N'est-ce pas, mon cheri?«
Dona AmeliaTe reči je izgovorila je baš ovde, gde se mi sada nalazimo, u uglu trga, pre no što će kočija zaći u lavirint uskih gradskih ulica. No tad porodični razgovor prekidoše prasak na trgu iza njihovih leđa i svi se okrenuše da vide šta se zbiva. Tamo, pod repom konja njihovog bronzanog rođaka, stajao je nekakav bradonja u ogormnom kaputu, i, raskrečenih nogu, kao da je pošao u lov na medvede, iz karabina pucao ka njima. No, vojska je smesta delovala i sve bi se srećno završilo da ispod ovih ovde arkada nije iskočio drugi atentator i iskoristivši pometnju, naskočio na papučicu kočije, tačno iza kraljevih leđa. Ispalio je svega tri metka iz neposredne blizine. Kralju je tane prošlo kroz potiljak, prestolonasledniku je raznelo desni obraz, mlađi princ je ranjen u ruku, samo je nesrećna kraljica, fizički neozleđena, stajala u kočiji medju telima svojih najmilijih vrišteći “Bestidnici, bestidnici!” i buketom cveća tukla gnusnog atentatora po plećima. Kralj je ispustio dušu pre no što je unakaženim licem udario o pod kočije, stariji princ, Don Luis Filipe, nadživeo je oca svega deset minuta. Kada je dvorski lekar pritrčao i pred očima kraljevića upalio šibicu, zenice su mu se skupile - bio je živ. Već kod sledeće šibice, krljevićevo oko nije dalo znake života. Eto baš ovde, na Dvorskom trgu, od jedne zapaljene šibice do druge, protekla je čitava njegova vladavina, tu je od oca nasledio presto i tu ga je predao mlađem bratu.
Kraljica majka se nikada nije oporavila - preživela je ostatak života i doživela duboku starost, ćuteći. Kažu, vesela ženica, nikada se više nije nasmejala.
Od tolikih priča, izabrao sam da vam ispričam baš ovu jer me po nečemu podsetila na životnu priču jednog mog pradede. O njemu ne znam mnogo jer ne postoje ni fotografije, niti je ko ikada pisao o njegovom žitiju i priključenijima. Poznajem ga samo iz šture priča mog dede koji nije bio pričljiv covek – jer je, govorio je, odrastao u tišini i nije bio naučen da mnogo priča.
Znam de je pradeda Savo, kao i Don Karlos bio zemljoradnik. Ne znam da li je voleo ptice, ali znam da more, ni akvarelske četkice nikada nije video. Znam da nije bio ni pismen i ne verujem da je imao neprijatelja koji bi mu poželeli smrt. Živeo je u jednoj drugoj monarhiji, Austrougarskoj, ispod Velebita, u svom selu Pavlovcu Vrebačkom, opštini Medak, srezu Gospićkom. Imao je ženu i sedmoro dece, kamenu kuću, nešto posne zemlje, nekoliko sitnih ličkih krava i bio je, kažu, veseo čovek.
A onde je i njemu neočekivano, kako to već biva, negde 1918. došao kobni dan i u kuću doneo španski grip. Čitavu nedelju dana pradeda je svakoga dana sahranjivao po jedno od svojih najmilijih – prvo ženu, pa šestoro dece. Moj deda, najmlađi sin, je uz oca jedini ostao u kući. Pričao mi je da mu je tada, a imao je sedam godina, sve to izgledalo nekako prirodno i da se stalno pitao kad će »vrućica i njega odnjeti«. Kažu da je taj moj pradeda Savo, baš kao i poslednja kraljica Portugala, preživeo ostatak života i doživeo duboku starost, ćuteći.
A ja ih zamišljam kako sede: on na pragu svoje rodne kuće u Liki, ona u progonstvu, u vrtu svoje vile u Versaju, on u gunju, brade oslonjene na šake, ona besprekorno odevena i očešljana; a oboje se greju na istom suncu i ćute jednaku tugu.