Platiš pet, dobiješ šest!

iz fotelje za reciklere...Oslabio mi imunitet. To je opšti zaključak. Da nije, ne bi me ovi virusi i temperature lako savatali. Pa evo prilike da iščitam dnevne novine od prethodne nedelje, i napišem koju za blog, mada pišem pod stresom, jer me mrzi da se dobacim do daljinskog i eventualno prebacim kanal i kako god maknem Tele Shop neurotične glasove što prodaju muda za bubrege... „pozovite odmah!“

... ko to zove? Jel ima neko odavde ko je ikada pozvao i nešto pazario „iz fotelje“? Sećam se kada se prvi put pojavilo ovako nešto, čini mi se da je bio 3K u pitanju. Krenulo se od „šerpe, lonci i poklopci“, multitaskeri za kuhinjske delatnosti i ljudi ih čak kupovaše tada. Pa onda, čuveni stomak eliminator! I tako je krenulo... danas prodaju krevete, torbe... i ne bih se ja bunila da nema ovoga: „Krevet za naduvavanje bolji je od vašeg udobnog dušeka na kome spavate i garniture za sedenje, jer je i jedno i drugo“. Ma daaaaaj! Ovo je tortura uma sa ciljem rušenja ono malo kriterijuma koje smo zadržali. Tako se cela ova ujdurma i pokrenula. Naslutilo se još tada, e ovi Srbi neće imati para da kupuju šta žele, treba im zato poturiti da kupuju ono što im se nudi i još da pitaju „Jel ima još?!“ I stvarno, ljudi kupuju jer im se čini da je jeftino, zaboravljajući da jeftino nije reper, a šta stvarno valja smo zaboravili jer nismo dugi niz godina mogli sebi to što valja da priuštimo.

još nisam ušla ovde...

I otuda, kupuje se „iz fotelje“ rado kao i kod Kineza. Ne znam da li ima jos neko sem mene ko do sada nije nijednom bio u bloku 70. Kinezi su se posvadjali sa bojama, uglavnom je sve tamno, tamno, tamno, pa i naše ulice postadoše tamne, tamne, tamne... Žene se prosto hvale kako su za samo 400 dinara kupile nekakvu bluzu ili rolku, a zatim su nezadovoljne. Pa kako i da ne budu kada misle da zaslužuju nešto što nerealno košta 400 dinara i što će ih izdati kada se najmanje budu nadale, bilo da će se odlepiti, odšiti, izbledeti, isprovocirati alergiju od silne sindže...Ne, nisam snob. Naprotiv, ali smatram da je ok kupiti tu i tamo neku kinesku cediljku za špagete, možda se zadesi i neka fina torba, ali opremiti ceo ormar Kinezima je jad i beda našeg standarda. Ne može me niko ubediti da je isto pazariti donji veš u bloku 70 ili u Victorija Secretu. A nije nemoguće kupovati u VS. Umesto da pazarite 10 pari gaća kupite jedne ali vredne. Zašto je teško ići tom logikom? Kinezi su potpuno survali u propast našu modnu konfekciju (čak i Novi Pazar su preuzeli Kinezi), optičare, keramičare... i idu dalje. Farmacija? Ništa nije isključeno.

Dalje, tu su nekakve „sekte preprodavaca“ koji od vrata do vrata idu, traže žrtve, zatim im natrpaju ruke šatro poklonima, koje će ovi dobiti samo ako kupe nekakav aparat za merenje pritiska recimo od 3000 dinara. Sve ono spakovano što stoji u rukama jadnog čoveka ne vredi ni pola od te cene, ali i bez da se zamisle da li im je uopšte tako nešto potrebno i da li je taj aparat ispravan, ko ga proizvodi, na kraju krajeva radi se o nečemu što se kupuje u apoteci a ne ovako, ljudi ih kupuju, sa sve tim ostalim stvarima koje dobiju a da ni ne znaju šta će im, i tako krenu da ruše svoj standard. Police su ponovo pune, natrpaćemo šest parfema neka, pa i neke glupe četke za kosu koje su nam uvalili, a u stvari nikad više loma.

Da, to je sve lom. Svaku stvar koju reklamiraju, air bag, pa neki krevet na naduvavanje, šatro bolji od pravog kreveta (?), sve to je samo skupljanje loma po kući. Uvek sam bila za ono, platiš ko čovek, i znaš šta si pazario. Imaš sopstvene kriterijume. Drago mi je zato što sportski brand nekako opstaje u svom tom haosu. Jeste, kupimo mi svi nekakve donje delove trenerka na pijaci, dobro dodju za aerobik i za po kući, ali i dalje planiramo trenerku iz izloga tog i tog... ili patike. Za mene je i danas odredjeni sportski brand otkrivač skrivenog senzualiteta i karaktera same osobe. Nikada nije bilo sve jedno! U moje vreme, odbojkaše si prepoznavao po „tajgericama“, najveća grupa mladih je nosila „converse“, klasična socijala ali sa stilom uz koju su fenomenalno išle Varteksove Leviske, Nike ni danas ne volim jer su svojevremeno bile zaštitni znak „dizelaša“ (pogotovo one Air Max – fuj), Pumi su najverniji bili „metalci“ i košarkaši, New Balance se teško nalazio i imali su ga samo oni sa vezama preko i tako dalje... Moj omiljeni sportski brand ipak za svo ovo vreme bio i ostao je Adidas. Samo još kod njih i povremeno kod Asics, uspem da vidim neki model koji mi se dopada jer sam ljubitelj standarda, bez nekog eksperimentisanja. Zapravo, to je uvek nekakav retro model. Svo ostalo eksperimentisanje, bez djonova, pa neko pertlanje čudno, pa čipkasta koža, sve to ja ne razumem, alo, pričamo o patikama! Da skratim priču...

Smatram vrlo bitnim kada osoba može sebe da nagradi jednom vrednom, dakle skupom stvari, a ne da uči kako da opstane sa recimo 20 hiljada mesečno. Ali toga je na žalost sve više. Zar i decu za školu niste opremili upravo kod Kineza? Mogla bih i o tome, o mirisu knjižara poslednjih avgustovskih dana, biranju uvijača i mirišljavih gumica kao o jednom posebnom ritualu, koji se u kineskim radnjama i na buvljaku gde je sve na tezgama i podu ili izmešano sa krpama, cipelama i džezvama zauvek gubi. Ipak verujem da je za neke bitne stvari i dalje potrebno jako malo.