Ispala

Prvo sam ja ispalio Debelog, a onda je Boško Janković ispalio mene. Debeli je Baš-čelik iz Viteza (ne znam kako drugačije da opišem strašnog međeda sa srcem mede i pozom Horsta Hrubeša). Među Monstersima bi komotno mogao da bude Sali. Ionako ne izlazi iz onog nebo plavog dresa na kome piše Maradona. Od svih trauma koje može da doživi neko ko u svom nesrećnom detinjstvu navija za Partizan, uvek izdvaja - uz obavezno “Veso daj još jednom pola pola ‘leba ti!” - to da nije Maradonu video uživo. Šta ćeš. Neki jesu. A on, podlac, to je kompenzovao video klipom na svom mobilnom - mali narkos lobuje Diku. Jes’ to bio gol i jes’ mi neprijatno uvek da ga vidim. Resetovaću mu tu izudaranu Nokiu kao što ću mu resetovati mozak 3. juna. To je naše Finale. A o tome neki drugi put.

Dakle, zove me Debeli da mi kaže kako nam je (mi = Die Fantastische Vier) konačno izbunario hotel za prvo noćenje u Minhenu, a ja ću mu, pak

“Ma dobro to, dušo, nego vidi, ja neću da dođem na početak u 8. Igraju naši a ja bih to da...”

“Ti gledaj ja sam na terenu u 8!”

I zalupi mi slušalicu. Hteo sam da ne budem saboter ali mi Buco zalepio etiketu. Mi pikamo na maliće tačno u 20:00, imamo termin na F-u, a naša U 21 podmornica počinje evropsko protiv nemačkog razarača u 18:15. Nezgodno. Čak i da zaustavno vreme bude samo 2 minuta, ja nema šanse - pa čak i da gledam sa portirom na faksu - da se pojavim na onoj nedefinisanoj zelenoj tartan beton poljani pre 20:15. Fakat da je nezgodno. Svi volimo fudbal, ali šta je bitnije, naš mali ili repka?

I tako reših ja da sinoć ne budem drug. Mogu i bez mene 20 minuta, ima zamene. Bilo je zamene i za Zvezdin vezni red, ali se Okuka malo kasno setio. Najviše se plašim onih koji u našem timu najviše znaju s loptom. Gde je granica između finte i gušenja? Sa tog časa su Janković i Vukčević redovno bežali. Ako Zvezdin mangup i nije toliko gurao štikle, ovaj Partizanov je ortački naplatio za obojicu. ‘ajd’ da je i bila neka štikla, ili ole keceljica, nego kao kola bez balans štangle. Levo, desno, kroz čoveka, a švapske pčele nisu tek bilo kakve pčele. Zalepe se za njega po trojica - ili on za njih - Danke maestro. Lepo rolaš, a sad malo mi.

Kad igraš tvrdu tekmu onda nema puno šansi. Možda tek jedna. Kao mi juče. Vučinić, koji je prvo poluvreme odigrao kolosalno, lažnjakom pušta Bošku a ovaj jedan na jedan sa golmanom. Ma bre to mora da se da. Mora! Jer druge prilike neće biti. Da ne cepidlačim - neka, i to se promaši - ali on čovek na terenu nije postojao. Mali Đoka Bomba se trudio, ali u fazi napada, tanko. Kao i Krasić. Znaju oni svi, vidi se, ali nema igre. Cela tekma bunarenje. Pozadi sve to korektno, ali ako primiš gol - a zavukao nam je bombu svetski, nema šta - gotovo. Kada sredina podbaci, odsečeni špicevi nemaju šta da traže. Tj. jedan špic, jer naši selektori po običaju drugog uvode tek kad trebamo da stižemo protivnika. Imamo mi kvalitet, vidi se, ali imamo i zent. Umesto da ih napadnemo u drugom poluvremenu - jer smo prvo (izuzev uvodnih 15 minuta) bili bolji - mi ziheraški lovimo vrapca. Da se dva dana igralo ne bi dali gol.

E preselo mi. I limunada, i kikiriki, i par dobrih riba u prolazu (čiji je pogled na nas u bašti jasno govorio - oh ne, zar počinje...), i vetrić koga nije bilo, i moj mali fudbal na koji sam zakasnio.

8:20, a već 0:3. E do moga. Niko ni reč da mi kaže, samo prezrivo preoštro dodavanje o martinelu. Taj pas se u fudbalskom žargonu zove - izdajica. Sreća nema tribina na F-u, inače je sala sasvim idealna da pojača eho “Dušo prodana!”. Stigli mi na 3:3, ali nas Debeli i njegovi ipak opeglaše. Još me pitaju na kraju “esi nešto cirkao ti tamo? Vučeš se ko prebijena mačka.”

Cirkao. Limunadu. I Jegermajster koji nisam hteo.

No, tu nije kraj. U bašti Rektorata mi je posle trećeg Beksa onaj osobenjak što bi da spava sa Maradonom uzeo 10 evra. Lupio sam da je ovo Ronaldinju druga sezona u Barsi.

Zaboravio sam na onu prvu u kojoj je mađioničar sakrio loptu u Madridu.

Kao što je Okuka zaboravio gde je sakrio drugog špica.