Pomirenje

Pozdrav, Anna B., dobar post (i ja sam se ofarbao u plavo, just for the record).

Drago odličan post,
evo već dva dana ubeđujem sebe da ću odgovoriti opširnije nekad na miru. Ali pošto vreme prolazi moram na brzinu:

Sve je to tako, ali:
1. elite rade što rade tj pričaju šta pričaju udvarajući se biračkom telu
2. to biračko telo samo od sebe ne može da se pomeri, tj ne može bitno da promeni stavove u vezi sa zločinima, odgovornošću i konačno pomirenjem
3. spoljni faktor koji bi ubrzao proces iz nekih sopstvenih interesa to ne čini bilo zato što više nema bitnih interesa ili bilo da to ne čini uspešno u svakom slučaju - nema efekta.

Kako se onda pomeriti? Svakako ne sitnim koracima političara-kukavica koji najviše vode računa o desetinama procenta u istraživanjima javnog mnjenja. Znam pouzdano da jedna stranka dobija SVAKE SEDMICE od jedne istraživačke agencije rezultate brzih anketa. Unutra je sve - konkretni potezi (tj izjave, jer poteza godinama nema) političara od protekle sedmice - pa onda reakcije. Onda za svakog od viđenijih političara te stranke, pa onda za čitavu stranku, pa onda za ono što se protekle sedmice pojavilo kao neko bitno društveno pitanje o kojoj je javnost izveštavana. Onda dobiju sažvakano sve to, uključujući i poređenje sa rezultatima od nedelju dana ranije. Verovatno dobijaju slične stvari i ostale stranke, možda ne tako često i ne tako detaljno. Ali ti rezultati istraživanja njima su glavna štiva kojima se rukovode. To znam pouzdano. Nema tu nikakve ideologije i sl. Samo surova matematika.

Imajući to u vidu postavlja se pitanje: kako da se onda sve to pomeri?

Da bar ima "iracionalnog međunarodnog faktora".

Inače sam znao za tu izjavu, ali sam je negde potpuno smetnuo s uma. A vredi je dobro upamtiti.

Srđane,
kada čovek bolje pogleda stanje naših elita, onda lako zaključi da ovi koji igraju na političkoj sceni i nisu nešto važni. Skoro pa da i nemaš više autentičnih ličnosti, nego neke replike...Dakle, nisam mislio na te vidljive, tzv. političke elite. Sve što su oni uspeli, jeste da su uplašili Zapad kako bi njihov politički poraz bio opasan za stabilnost Balkana, a EU nije izgleda spremna da rešava još neku akutnu krizu ovde.
I to su, svi zajedno, od Koštunice i Dačića, do Dinkića i Tadića, preko Nikolića, koji im služi kao strašilo, relativno uspešno obavili...rečeno im je, dobro, pomoćićemo da sačuvate stabilnost...ali naravno, držei figu u džepu...a to što ćete i dalje zaostajati, pa šta nas je briga...tamo i tako mi ne živimo..
Mislio sam na onu, što staru, što starmalu elitu..Onu što je stvorila memorandum i kojoj je Milošević bio kriv zbog nepotpune realizacije projekta. Onu, dobro si primetio "što priča o iracionalnom međunarodnom faktoru" i koja sada praktično, vidljivije nego ikad, kontroliše sve društvene resurse. Ono što smatraju bitnim, čak najdirektnije kontrolišu. Pogledaj ko je predsednik UO tzv. javnog servisa, ko sedi u radio difuznoj agenciji, ko upravlja "Politikinom" kućom, i da ne nabrajam. Pogledaj zavode za udžbenike, važne fakultete na državnom univerzitetu (pravni, recimo) i važne katedre. To je volja za kontrolom svega, jer imamo zaista vlast koja želi biti apsolutna. Našli su načina da obuzdaju i NVO sektor, pogledaj samo ponašanje CESID-a prilikom referenduma.
Njima se Srđane ništa ne rasčišćavanja, niti se njima igde ide. Njima se baš živi u ovoj i ovakvoj Srbiji, zemlji Guče, kupusijada, "bratske sloge u glupostima" i sloge u laganju....oni brane svoja naopaka uverennja i svoje zablude i grozničavo se trude da baš ovde, na ovim našim stranama opstane neka varijanta poslednjeg "Staljinovog brka", pa bar on stajao i na kakvoj kraljevskoj odori...i smeškao se parijahu...
No, opet su se prevarili...doskočiće im "iracionalni međunarodni faktor" jer će jako brzo videti da oni svoja obećanja ne ispunjavaju i da nisu garancija za ništa....

Ne samo da su zajedno proslavili Božić, nego su i odigrali fucu na ničijoj zemlji. Neko vreme posle toga situacija je bila toliko opuštena da su prelazili između rovova da zapale pljugu.

*Ova berba je bogata, ali ima dosta plodova koje su pacovi uništili, a one koji nisu oglodali,
zagadili su svojom otrovnom pljuvačkom.
Koja je uloga sove?*

Ne postoji kakvo - takvo pomirenje,g. Boner. Pomirenje je proces koji podrazumeva mnogo više napora od deklarativnih izjava političara.
Pomirenje među narodima bivše SFRJ traži vrlo opsežne, zahtevne i koordinirane napore svih društava.
Moramo najpre objasniti jedni drugima zašto je izbio rat, ko je u tom ratu šta radio, šta su bili ratni ciljevi pojedinih učesnika,kolika je čija odgovornost krivična, politička i moralna....jesu li ta društva u stanju da se suoče sa istinom...
Šta deca uče u školi, kakvi su im udžbenici istorije, kakvi školski programi uopšte, kakvi su mediji...
Kakav je odnos prema Hagu, prema haškom sudu...prema zločinima koji su počinjeni u ime nacije, države, zavičaja...ideologije, vere...
Kakva je odgovornost elita.....mogu li se optuženici za najveće zločine ispraćati kao na svadbu od strane državnih i crkvenih vrhovnika i zvaničnika...bez obzira što vredi ona maksima da niko nije kriv dok se to ne utvrdi pravomoćnom sudskom presudom-
Kako u javnom životu tretiramo različitost i "drugost", šta radimo sa uklanjanjem predrasuda i negativnih steroptipa.
Mogu li se kao dani državnosti slaviti dani kad je izvršeno etničko čišćenje...može li se sreća jednih zasnivati na nesreći drugih...
Kako uklanjati sindrom "malih razlika" između ljudi istoga jezika i bliskog kulturnog obrasca...

Kiklope, nisam znao za ovaj "Hitlerov pozdrav". Ima jos jedna varijanta istog pozdrava od Heartfielda, koja mi se jos vise dopada. A i nekako bolje odgovara nasim okolnostima. Oder?

nije prosla slika... Jos uvijek mi to ne polazi za rukom.
Nevertheless evo linka:

http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Heartfield_salute.jpg

odluccio sam se za "onaj pozdrav" jer oslikava zaslepljenost ideologijom do kraja - do tudjeg ali i sopstvenog unisstenja.

Evo slike koju si pokussao da postaviss:

Uputstvo za postavljanje slika postoji pri dnu, kad otvoriss prozor za odgovor (Visse informacija o opcijama za formatiranje). Dodaje se pre i posle slike img u "osstrim zagradama"...

http://urbanozeleno.blogspot.com

za crash course u postavljanju slika. Sada imam manual za koristenje, tako da nema vise opravdanja...
Tema bloga je za svaku podrsku. Mislim da kao obican gradjanin ne mogu vise da uradim osim iskazivanja iskrene naklonosti za svakog ko na ovaj nacin govori o pomirenju.

Za mene je pomirenje veoma vazno pitanje. Kao gradjanin BiH (barem formalno, jer je ne dozivljavam kao svoju zemlju, apatrid sam vec 15 godina, neudomljen sto bi se reklo, bio sam zadovoljan sa onim sto sam imao prije 90tih, i hocu to nazad, sve ovo od 1991 do danas me jednostavno ne zanima) priznajem da nemam rjesenja za probleme na teritoriji BiH. Zapravo imam, ali sam vec jednom prilikom raskrinkan kao "zagovarac govora mrznje". Metode koje propagiram razotkrivene su kao "revansisticke". Prosto znam sta bih uradio sa "elitama" bivsih Yu-republika i ne bih imao milosti. Shodno tome nisam kvalifikovan da ucestvujem u "demokratskom dijalogu" a i bas me briga za demokratski dijalog, gdje pravila ponasanja odlucuju mentalne metastaze koje danas vladaju.

Sve ovo mogu ovako da pisem, jer vise ne boravim na prostoru izmedju Vardara i Triglava. Imam tu prostornu distancu koja mi omogucuje da budem relativno kul. Ne mogu da zamislim tu patnju kroz koju bih prolazio kad bih morao svaki dan da trpim licemjere i pozdravljace "na Hitlerov nacin" bilo u varijanti Kiklopa ili onoj drugoj, koju je Kiklop ljubazno postavio umjesto mene. Sa te strane, iskren respekt za sve koji ne odustaju uprkos tim mentalnim patnjama kojima su izlozeni dan za danom.
U alpskom raju cokolada, sira i tacnog vremena mi je dosta dobronamjernih ljudi govorilo o nuznosti povratka bas takvih ljudi kao sto sam ja, sve da bi se zemlja lakse oporavila. Dobronamjeran savjet, ali u mom slucaju ne funkcionise. Jos mi niko nije mogao objasniti zasto da obnavljam nesto sto nisam ni srusio?

Da zavrsim ovu ispovjed:
Kao niko i nista, individua ugrozena kolektivistickim svojatanjima, jedinu mogucnost vidim u sto radikalnijem (ne vadikalnijem molicu lijepo!!!) odgoju mog potomstva u smjeru koji drzim za jedini ispravan i normalan. Osim toga moja obaveza je da u krugu svojih prijatelja i poznanika takodje djelujem u gore navedenom smjeru i da zatirem svaki pokusaj negiranja potrebe za pomirenjem ili podsticanja stavova koji direktno rade protiv pomirenja. I onda, mozda jednog dana, kad budem lezao na samrti, testamentarno ostavim neku imovinu za izgradnju memorijalnog centra bilo gdje. Ali samo pod uslovom da budem zadovoljan sa svojim licnim angazmanom u porodici i medju prijateljima.

A sve mentalne metastaze bih sakupio i poslao u BiH na deminiranje minskih polja bez ikakve opreme ili obuke. Uostalom to sam vec preporucio kao disciplinsko-vaspitnu mjeru za one volove, niske repere, ciju bljuvotinu sam cuo uz posredovanje Zoxstera (eto nisam mogao da odolim da se malo "revansiram"...)

Quote:
"Jos mi niko nije mogao objasniti zasto da obnavljam nesto sto nisam ni srusio?"

Tragično je i nepravedno jednostavno - samo oni koji NISU rušili imaju i sposobnost i potencijal za obnavljanje. Oni koji su rušili imaju samo sposobnost da ruše ponovo. Nema dana kad ne pomislim kako to nije fer i kako se ustvari skupo, strašno skupo plaća svaki mali napredak kad kao neko ko NIJE rušio, radite na tome da se nešto OBNOVI. Inače, čitanje vašeg teksta beše mi čista empatija, samo što sam ja OVDE, pa zato ne odoleh, a da vam ne ponudim bar jedan od razloga. A najbolji od svih odgovora na slična pitanja dala mi je moja baba davnih dana: "Nema ko!Zato ajde!"
btw, jedan prijatelj mi reče da bi "nema ko" bio najbolji predizborni slogan za razne izbore u našim državama koji bi ljudi dočekali sa razumevanjem i odobravanjem, ali "nema ko" da ga stavi kao svoj slogan!

Odlično ovo "nema ko". Tako poznato, a tako dobro.
Stvarno šteta što niko to nije uzeo kao slogan.

Definitivno jedan od najboljih odgovora na ponudjeno pitanje. Pokusavam da dokucim zasto taj odgovor nikad nisam cuo od ljudi ovdje. Cini mi se da je glavni razlog iskustvene prirode. Ili znas sta znaci stalno pociscavati iza kabadahija nakon njihovog lumpovanja - ili ne znas.
Sve mi nesto izgleda da je to paradigma postojanja nas prisebnih u zbilja krajnje pomahnitalom okruzenju. Nisu nas bas pitali jesmo li za rusenje, a ako su i pitali, uradili su to na izuzetno bezobrazan nacin.

Ne znam... mozda sad iz mene govori razocaranje, ali u nizu pitanja i odgovora koje postavljamo i nudimo, kao da bi sledeci normalan korak bilo jos jedno pitanje: "Ama, dokle tako?" Mislim govorimo o mentalnim sklopovima koji uzivaju u destrukciji. Imamo posla sa malom djecom (zasto mi se ovo cini uvrijedljivim spram djece?...), a sta radimo sa malom djecom kad naprave neku svinjariju? Prvi put jos mozda "obnovimo" iza njih i pokusamo da im objasnimo sta tu nije bilo u redu. Drugi put (ako nismo batinaska priroda, a nadam se da nismo) nema objasnjavanja, vec krpa u ruke i pocisti govance iza sebe. Mada mi u stvarnosti nemamo posla sa malom djecom, vec sa patoloskim anti-zivotnim semama ponasanja, tako da stvarno ne znam da li ovo poredjenje sa malom djecom uopste ima neku osnovu...
Sta li je u ovom nasem slucaju najbolja pedagoska mjera? Prva stvar koja bi se trebala uraditi na pocetku obnove uljudjenosti je uklanjanje uslova koji su doveli do destrukcije. Na tom planu jos ima da se radi. Ali to znamo i sami.

Hvala Sonja na komplimentima.

Nema straha od lektorskih packi, tim pre što je moj nemački osnova osnove. Verovatno si drugačije zaključila jer sam negde nekome postirao nemačke sajtove. Ali lako je pregledati Wikipediu.... Pesmu sam još i razumeo. Kraj je baš ono užasni vapaj. A za knjigu - hvala na preporuci, ali nema šanse da nešto takvo iščitam na nemačkom. Gledao po netu - nema na engleskom. Ili ja ne mogu da nađem. To je valjda novela koju je Hitler zabranio čim je došao na vlast. Ako je to ta. Možda sam pomešao.
A godinama sebe zavaravam da moram naći vremena da učim nemački. Nema šanse.

ne znam ni ja odakle mi nemacki i ti...tako pises valjda (nemacka skola novinarstva, rekla bih). onda the pity of war - N. Ferguson...vec sam preporucivala, ali ajd jos jednom, biblija!
ovaj server b92 nikako ne radi @@@

Nedavno je bio prikazan dokumentarni film na B92 o nemackom suocavanju. Ako ga niste dosad pogledali, preporucujem i Vasoj zeni i Vama da pogledate.
Ili jos jedan film, igrani, nemacki “Sper i on”, (“Sper und er”). Jedan detalj iz filma, kada Sperova sekretarica dolazi njemu u posetu u zatvor i prica kako ona sada radi u administraciji u Bonnu i onda navodi i ostale, kaze „pa skoro svi smo sad tu i g-dja ... iz naseg odelenja i g-din ... iz ..., i ovaj iz ...„. Izmedju ostalog se u filmu pominje i tema kako su vodeci nemacki industrijalci sve vreme posle rata finansijski pomagali porodice vodecih nacistickih zlocinaca i njih same sve do njihove smrti. O knjigama i svedocenjima da i ne govorim. Procitajte sta o tome pisu Ralf Giordano u njegovoj knjizi iz 1987 “Die zweite Schuld“ i ostali jevrejski intelektualci. Do 1968. to je bila apsolutna tabu tema, dakle 23 godine posle rata. Posle toga se nesto malo otvorenije o tome pricalo. Danas naravno se otkrivaju i ovi detalji koje Vam ovde navodim kao primere. Dakle nemacko suocavanje uzeti kao primer kako se na Balkanu treba suociti sa zlocinima i nije bas za preporuciti. Tema je jednostavno preopsirna, ovo su samo neki fragmenti.

sa recimo 20. 11. 1945 - Nürnberger Prozess.
ne mogu vise da citam o "23 godine Tabu tema, a posle toga nesto malo"

Posle 20 godina zatvora Spandau 1969. Speer objavljuje prvu knjigu, pisanu jos u zatvoru “Secanja” “Erinnerungen” a 1975. i drugu „Spandauski dnevnici“ „Spandauer Tagebücher“. Obe knjige postaju svetski bestseleri a A. Speer milioner. U njima naravno pise kako nista nije znao i tako pomaze naciji da se i ona nicega ne seti, jer “Kada on nije znao za zlocine, koji je bio tako blizu svega toga, kako smo mi tek mogli da znamo?” pitali su se obicni Nemci nakon objavljivanja ovih knjiga. Tek 1980. M. Schmidt objavljuje „A. Speer – kraj jednog mita“ „Albert Speer - Das Ende eines Mythos“ u kojoj iznosi gomilu podataka o umesanosti Speera u zlocine. Ubrzo nakon toga 1981. A. Speer umire.
Tema je zaista preopsirna, ali kad ste pomenuli.

G. Boner,

Pretpostavljam da živite u Nemačkoj, pa dakle za razliku od većine nas znate podosta toga što mi ne znamo (osim Sonje, koja je čini mi se, takođe u Nemačkoj).

Neću da kažem da niste u pravu. Naprotiv. Rekao bih da ste dobro upućeni u to što pišete. Ali mislim da to što Vi tvrdite uopšte nije suprotno onome što tvrdimo Sonja, Drago i ja. Da bude jasnije: Uzmimo neku uspešnu kompaniju, npr. Microsoft. Ako biste razgovarali sa nekim insajderom taj bi svakako mogao govoriti o slučajevima nepotizma, karijerizma, laktanja, nestručnosti itd. dakle svega što postoji svugde i na šta ni jedna kompanija nije imuna. Ali računa se, da tako kažem, ukupni output. Tako ja vidim Nemačku. Njen "ukupni output" je da se suočila sa nacizmom. Pogotovo onaj deo koji je nekada bio Zapadna tj. SR Nemačka.

Mislim da je mnogo dokaza za to. Navešću možda najbanalniji koji mi je kao novinaru poznat: U Nemačkoj (pogotovo u zapadnom delu, tj u nekadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj) srazmerno broju stanovnika manje je poklonika raznih ekstremnih nacističkih i fašističkih stranaka nego recimo u Francuskoj ili u nekim okolnim zemljama. Štaviše, kada negde u Nemačkoj bude iscrtan kukasti krst digne se odmah što se kaže kuka i motika. Drugde to prolazi bez velikih problema. Ovo možda jesu banalni primeri, ali to je nešto što, po meni, pokazuje suštinu tj ispravnost stava koji zastupamo nas nekoliko (mislim da je to isti stav). Konačno, Nemačku danas niko ne doživljava kao nacističku zemlju, Nemcima, koji su se zaista što se kaže "pročistili" niko ne spočitava nacizam kao nešto za šta bi današnja Nemačka i današnje generacije trebalo da snose bilo kakvu odgovornost. I konačno, mnogi Nemci, iako to od njih niko ne traži, tu odgovornost zaista osećaju. Barem sam ja imao prilike da se u to uverim.

Ponavljam, Vi kao neko ko, pretpostavljam, živi u Nemačkoj, znate verovatno mnogo toga što većina nas ne zna o tome kako to zaista izgleda na mnogim detaljima. Ali mislim da su sve to ipak epizode koje ne mogu da pokvare ukupni "umetnički dojam".

U Nemackoj taj proces jos nije zavrsen i mozda nikad nece biti zavrsen. On se ovde u stvari zove „Aufklärung“, mozda nije najbolji prevod „Objasnjavanje“. On traje konstantno kroz razne medije i na razne nacine i on je neophodan. Neophodan je zbog mladih kojima konstantno treba objasnjavati, neophodan je u borbi protiv neonacizma. Ima i onih koji tvrde da ga treba jos pojacati, posebno posle ulaska neonacista u prvi pokrajinski parlament u Saksoniji. U kome su na sednici javno negirali Holokaust. Koliko je neophodan govori podatak da su neonacisti odnedavno usli i u parlament pokrajine Meklenburg-Prednje-Pomeranije sa 7,3% osvojenih glasova, tako da su sada prisutni u dva pokrajinska parlamenta. Interesantan, tj. jako porazavajuci je podatak da je od onih koji su prvi put imali pravo da biraju, znaci mladih tek punoletnih, 25% glasalo za neonaciste. Dakle zbog ovoga svega taj proces jos traje i nece biti zavrsen u skorije vreme.

Poredjenje je cini mi se jako tesko, i to sto ste ga Vi tj. Vasa zena, naveli kao primer kako treba da tece proces „suocavanja“ sa zlocinima u balkanskim zemljama. Ako su ovi izborni podaci nekakav pokazatelj kako je proces suocavanja u Nemackoj odradjen, onda su oni uz male fragmenti koje sam naveo o tome dobar pokazatelj da nemacko suocavanje ne bi trebalo da se uzima kao primer kako to treba da se radi. Ukazivanje na to je bio cilj mog komentara.

Naravno da ništa nije isto, g. Boner...jer Nemačka nije Balkan. Ali ima stvari koje sigurno treba preuzeti iz nemačkoga iskustva kod društvenog ozdravljenja, i to one načine i metode koje su primenjivane iznutra.
Zašto nije isto? Zato što je različit društveni, istorijski i međunarodni kontekst zla koga zovemo fažizam. Nemački fašisti na vlasti zapalili su ceo svet,jer Nemci kad naprave rat, onda je to svetski rat. Balkanski fašisti nemaju toliki potencijal zla i igraju uglavnom domaće, balkanske utakmice,regionalnog karaktera,vodeći ratove koji izgledaju besmislenijim i apsurdnijim, što ih god čovek posmatra sa veće distance.
Oni su krvavi,prepuni zločina iz strasti, jer ta mržnja bliskih i sličnih posebno doprinosi surovosti.
Moglo se to vrlo ubedljivo proveriti nekoliko puta u toku 20. veka.
To traje dok se velike sile ne dogovore oko toga kako će intervensiati, i stave ih na svoje mesto.
Potencijal za neki sledeći sukob raste za vreme tzv. mira, i čim se stvore uslovi, ponovo se aktivira mržnja, konflikt i zločini.Nacionalističke elite u balkanskim državicama čitav vek i više od toga, opstaju na konceptima mržnje i negiranja susjeda, želje za pomeranjem granica,ideologiji krvi i tla.
Balkan je kao spojeni sudovi...Rast zla u jednom njegovom delu, sigurno utiče i na rast zla u drugim delovima.
Dakle, neophodno je unutar celog tog prostora, sinhronizovano voditi akcije na istinskom pomirenju.
Srbija kao najveća država nastala raspadom SFRJ, ima posebnu odgovornost. Promenom klime u Srbiji sigurno se stvaraju uslovi za promenu klime u drugim balkanskim zemljama.
Šta bi se moglo preuzeti iz nemačkog iskustva...
Pa recimo, to, da je negiranje utvrđenog zločina krivično delo. U Nemačkoj se ne može negirati holokaust.
Za početak, recimo, nebi bilo loše da u Srbiji, krivično delo bude negiranje zločina u Srebrenici...

Neka joj to predje u naviku :)

http://urbanozeleno.blogspot.com

Čita ona, i javlja se povremeno po blogovima. Ima svoje korisničko ime, ali nisam "vlastan" da ga otkrijem. :)

:)

http://urbanozeleno.blogspot.com

Hvala.

Ovo je jedan interesantan projekat, tj najozbiljniji projekat do sada rada na zajedničkoj recimo to tako najnovijoj istoriji.

Projekat gura prof. Charles Ingrao. On je počeo baš pionirski. Onaj link gde pominjem Šerba Rastodera sadrži kratko objašnjenje projekta. Malo kasne, ali trebalo bi da to bude OK. Okupili su stvarno sjajnu ekipu. Rekao bih najbolju moguću.

Ipak traje malo duže...Uzmi recimo, Krležine "Zastave", dragocen roman, ako hoćeš do kraja razbististriti 20. vek na Balkanu.
"Etničkog čišćenja" je bilo i ranije. Ali, sve to treba da se stavi u kontekst vremena u kome se zbivalo.

Zelim da kazem par stvari u vezi pomirenja.
Pocetkom godine sam bio poslovno u Karlovcu i Zagrebu. Imao sam BG tablice i nikakvih problema. Domacini ljubazni, policija te i ne gleda a u kafani nekako vrlo beogradska atmosfera. Neprijatno mi je bilo kada sam na jednoj spomen ploci video natpis da su te i te domoljube ubili cetnicki zlocinci.
Na mene jos iz vremena SFRJ veoma los utisak ostavlja navijanje kosarkaske publike u Zadru kada gostuju Partizan i Zvezda. Taj stav prema Srbima je postojao i pre domovinskog rata.
I na kraju Predsednik Tadic je pre svega u cilju pomirenja a posto ga poznajem licno i zbog stvarnog i iskrenog saosecanja prema zrtvama isao u Srebrenicu. Da li je neko dosao u Skelane? Ili su neke zrtve vise stradale.

tu smo znači. Sve je super dok ne vidis spomenik. Dok te ne podsete šta je bilo nedavno.
Ali ti si bio u Karlovcu posle rata. A ne pre rata. Šta je trebalo da piše, po tvom mišljenju, na tom spomeniku?
Ili možda ni ne treba spomenik? Kaži nam.

EDIT: Tadić se inaogurisao na dan genocida u Srebrenici. Toliko o postovanju žrtava.

Pošto se poznajemo - znam da nisi ni četnik ni zločinac. Pa šta te briga onda tj. šta te pogađa ta tabla kada nema veze sa tobom.

Da je pisalo da su ih ubili "zločinci Srbi" onda da shvatim da te vređa. Ja bih rekao da su čak dobro postupili. Tim pre obzirom da je reč o Karlovcu - dakle o mešovitoj sredini.

Kao što nije u redu reći da su u Jasenovcu ubijali Hrvati (Ne! Ubijale su ustaše - osobe koje su imale ime i prezime, i koje su pripadale određenom pokretu); kao što ni genocid u Srebrenici nisu počinili Srbi (nego vrlo konkretne osobe, pripadnici tih i tih jedinica itd.) tako i ovde - te ljude nisu pobili Srbi nego četnički zločinci.

Ja tu zaista ne vidim ništa sporno.

E sad što V.K. radi sve na tome da to relativizuje i krivicu pripiše svima - druga je priča.

dobro secam atmosfere iz hale sportova kada je, npr. gostovala cibona. u cemu je razlika? jel to navijacka rulja u bgd imala bitno drugaciji "stav" prema hrvatima? i kakva generalizacija sme da se izvede iz ponasanja navijaca na utakmicama? kako se uopste stice to selektivno culo za detektovanje nepodopstina "drugih" a neosetljivost na one koje cine "nasi"?

Bilo je i u Normandiji zločina. Ne naravno kao u Bosni, pogotovo ne nešto tipa Srebrenice, ali bilo je. Najpoznatiji slučaj je pogubljenje jedne čitave kanadske jedinice zarobljene kod Kana (ne onog na jugu, onog u Normandiji - Caena). Jedna od elitnih Pancer divizija (koje su dovedene iz pozadine da pokušaju da preokrenu bitku, tj. gurnu saveznike natrag do Okeana) pobila je 156 zarobljenih Kanađana. Isto su ubili neke Poljake koji su se borili u sastavu britanskih trupa. Nemački oficir Kurt Mejer je za to odgovarao. Iako nije znao za zločine osuđen je 1945. po komandnoj odgovornosti (zvuči poznato). Dobio je smrtnu kaznu koja je zamenjena doživotnom robijom. Robijao je u Britaniji i Kanadi. Pušten je iz zatvora sredinom pedesetih.

Bilo je svakako još zločina, ima ih u svakom ratu, ali ovi slučajevi su najpoznatiji.

Ovog puta ne, ali sam ranijih godina često razgovarao o tome sa raznim Nemcima. Čak previše često sam čini mi se insistirao na tome jer me to veoma zanimalo. Obično bih nekog Nemca/Nemicu kada bi odnos došao do tog stadijuma da o tome možemo razgovarati pitao i o tim stvarima. Uglavnom sam dobijao odgovore da je percepcija Nemaca u Francuskoj potpuno normalna, da niko ne vadi iz naftalina priče o ratovima i sl. u tom smislu da neko nekome natrljava nešto na nos.

Ali naravno ti ljudi sa kojima sam ja razgovarao nisu reprezentativan uzorak. Oni su uglavnom bili mladi, obrazovani, kosmopolitskog duha. Tako da to ne znači mnogo tj ne može se izvlačiti neki opšti zaključak.

Ali opisaću dva događaja koja su znakovita.

Prvi - leto 1980. Ja klinac putovao sa prijateljem Evrpom Inter railom. Svratili kod njegovog dede u Nemačku. Deda (sada pokojni), predratni oficir Jugoslovenske vojske, zarobljen u aprilskom ratu i odveden u logor u Nemačkoj. Tamo proveo čitav rat. Pričao je tada, nama klincima, kako je 13 puta bežao iz logora i svaki put kada bi ga uhvatili, nemački vojnik bi mu salutirao i obratio mu se rečima: gospodine majore (čini mi se da je to bio po činu), dopustite mi da Vas otpratim do Vašeg oficirskog logora. Mi klinci zinuli, slušamo šta priča, ne verujemo šta čujemo. Odrasli na pričama logor=Aušvic. Deda mog prijatelja nakon rata nije želeo da se vrati u "regirung" kako je govorio tj. u komunizam (častan čovek, zakleo se kralju i to je za njega gotova priča), a baba koja je ostala u Srbiji nije mogla da ode u Nemačku. Tako se porodica razdvojila tj. tako je porodica ostala razdvojena. U Jugoslaviji ostalo dvoje dece i majka (majka, ujak i baba mog prijatelja), a deda u Nemačkoj. Onda se posle ne znam koliko godina deda tamo oženio (za curu koja mu je pomagala da beži iz logora). Dobili četvoro dece - poluujakove i polutetke mog prijatelja. Ti ujaci & tetke su bili bliže nama po godinama nego generaciji svog polubrata i polusestre - majke i ujaka mog prijatelja. Jedan sin tog prijateljevog dede - poluujak mog prijatelja, koji je bio praktično Nemac, mada je nosio srpsko prezime i srpsko-nemačko ime (Mihailo-Michael) živeo je sa jednom Francuskinjom (kasnije su se čini mi se venčali). U kući su pričali čas jedan čas drugi jezik. Sećam se da sam ga tada pitao: jesu li česte takve nemačko-francuske veze? (on je, ponavljam, praktično bio Nemac). Odgovorio je (a to je bilo pre 25 godina): Ima dosta toga. Je l' ljudi kriju zbog sredina, pitao. Kaže - možda u nekom selu. A tip nije živeo nigde uz granicu nego u Dizeldorfu (ili Dortmundu, zaboravih).

Slučaj drugi: Žena i ja 1997. putovali Provansom. U nekom selu zalutamo, nađemo na nekom trgu nekakve čiče sede i mudruju. Svaki od njih arhetip Francuza - seljaka: ono beretka, karirana košulja, pantalone sa tregerima (ko iz Alo, Alo). Žena pita nešto na francuskom ovi krenu da naširoko objašnjavaju put, ali tek pošto su joj "protumačili" belosvetsku politiku.
Pitam: šta mrsomude matorci? Kaže žena pljuju Nemce. Pa šta kažu konkretno? Kaže žena: nešto pričaju kako će sada zbog nekih propisa EU "Švabe" (koristili su pogrdan naziv za Nemce) imati više nekakvih prava itd.

Izneo sam ova dva slučaja jer su po meni dobar (malo opširniji) odgovor na pitanje. Mladi ljudi (još pre 25 godina, a pogotovo sada) probijaju barijere (kao i svugde u svetu). Stariji "se drže" zatvorenije.

Mada mislim da je danas sve manje i starijih koji se tako drže. Sve relevantne političke stranke u obema zemljama su apsolutno za evropske integracije, Nemačka i Francuska su motori evrointegracija, čelnici dveju zemalja (predsednik Francuske i kancelar Nemačke) sastaju se svakih pola godine da raspravljaju evropska pitanja itd. Ja mislim da ako nekome odgovara EU - onda su Nemačka i Francuska svakako one zemlje kojima i te kako odgovara. Debele kore mozgova onih matoraca iz Provanse najbolje probija činjenica da je za njih bolja EU jer imaju veće tržište za svoje proizvode.

Tako, što je sasvim normalno, ljubav (u prvom slučaju) i interesi (u drugom) pobeđuju ksenofobiju. I to je suština odgovora na pitanje.

E pa vidite bas sam skoro pricao sa jednim Nemcem ( 100 % German) koji mi je , iznenadivsi se “gostoprimstvom” Beogradjana, ispricao pricu da kada god ode do Francuske, a inace mu se to desava cesto i u Holandiji, naidje na uglavnom starije Francuze (sto se slaze sa drugom pricom koju ste ispricali) koji mu se obracaju po pricipu koji si ti k… dosao u Francusku , idi odavde da li znate sta ste vi nama radili za vreme II svetskog rata. Naravno rekao mi je i da se to ne desava njemu kao pojedincu nego uopste nemackim drzavljanima.
Verovatno bi se jos vise iznenadio nasim “ gostoprimstvom” da sam mu jos ispricao da je na ovim prostorima u periodu od 1941. do 1945. zivot njegovog dede bo jednak zivotu moga dede plus 99 sto clanova porodice sto rodbine i prijatelja. Naravno to nema veze sa gostoprimstvom nego nasim kolektivnim kompleksom nize vrednosti i neobjasnjivom potrebom da se slihtamo svakom ko nije sa ovih prostora.

Sto se tice kolektivnih pomirenja: nije taj memorijalni centar u Verdenu napravljen 192-0,1,3,4,5,6,7,8,9 nego tek 1967. niti su se ta dva ucesnika operacije “Overlord”, neko je to gore spomenuo, rukovala 1954. ili 1964. nego tek na proslavu pedesetogodisnjice.

Upravo se tako nesto moze ocekivati i na ovim prostorima. Ne moze se ocekivati od coveka kome je neko najblizi ubijen, zaklan, masakriran ,bio on Srbin, Musliman, Hrvat, Albanac Francuz … etc, da aminuje bilo kakav vid izvinjenja ili pravljenje memorijalnog centra, jednostavno potrebno je da prodje vreme. Ubedjen sam da danas 70% osnovaca u Srbiji ne zna da nabroji sve republike bivse SFRJ, a kamoli da zna nesto o ratovima koji su do skoro vodjeni na ovim prostorima. Upravo ta generacija i generacije koje se tek sad radjaju ce biti sposobne da se jedna drugoj izvine bez neke velike pompe.

Slazem se da ljubav i interesi pobedjuju ksenofobiju , ali ipak mislim da je uz to potrebno da prodje i izvesno vreme.
Mozda nisam u pravu?

Gde bi bio naš, balkanski "Verden"...poštovani prezimenjače...Ima raznih tačaka, i ja mislim da bi mi morali raditi mnogo misaonih "Verdena" pre nego materijalizujemo bilo koji...
A kad bolje pogledamo,vidimo da na pamet ne pada vladajućim elitama da to pitanje ozbiljno otvore. I oko toga je u balkanskim državicama puni konsenus.
ICTY u Hagu je zamišljen kao mesto gde će najkrupniji zločini i najkrupniji zločinci dobiti svoju ocenu. I evo, već više od deset godina, tamo se, pored suđenja krupnim krivcima za zločine odvija još jedan proces dragocen za istorijsku ocenu i procenu onoga što se događalo devedesetih godina. Na milione dokumenata je prikupila, upornim pritiskom, Karla del Ponte i istražitelji toga suda. Dokumenata iz kojih je "razvidno" (lep hrvatski izraz za očigledno), šta se zapravo događalo. I ova neukusna dreka na Karlu del Ponte, koja odjekuje u elitama tih državica i njihovim medijima više je motivisana time, nego činjenicom da je optužila nekog generala ili političara. Jer, nije njima baš toliko do generala, ma koliko štampali plakate i majice sa njihovim imenima, ili njihovoj deci poklanjali automobile, koliko im je do zaštite vlastitog lika i dela....
Ali, tu je stvar više nemoguće vratiti nazad, i brzo, bez obzira na sve moguće opstrukcije, femkanja i cenkanja, doći će do definitivnog istorijskog suda....a onda i konačne delegitimizacije tih elita. Jer potreba za civilizacijskim napretkom, a to znači život sam, je uvek jači od nekog partikularnog interesa, bez obzira kako taj interes bio situiran u socijalnu sredinu i političku zajednicu.
Tada će biti moguće voditi racionalne rasprave o detaljima, načinu pomirenja i eventualnim "verdenima" i "verdenčićima"....

nacinom razmisljanja, kao i konstatacijama...Gde bi bio nas Verden...nazalost ima puno mesta gde bi "on" mogao biti...Imali smo prilike da to uradimo posle I. a posebno posle II. rata...ali je ocigledno da nismo..Propustili smo tu, kao i bezbroj drugih sansi da pocnemo da licimo na uredjenu drzavu.
Negde sam vec napisao kako je jedan ruski istoricar, putujuci po Srbiji zapisao da je Srbija"... cudna zemlja u kojoj je narod bolji od elite..."..Mislim da je cela rasprava, ovde na Blogu, bila na temu elite i elitizma...na nasim prostorima..
Postovani prezimenjace...nadam se samo da cemo istrajnoscu ipak uspeti u zamisli da od Srbije napravimo modernu drzavu...mada se to ponekad cini nemogucim.
Gledao sam, na kratko, susret odbojkasica SCG(???) sa Egipcankama..koje su nastupile u helankama i sa marama na glavama...I oni su napravili iskorak...pa se pojavila i njihova zenska reprezentacija...Verujem da se mi necemo vracati na "helanke i marame"...
Pozdrav...
BKC

Taman sam se ponadao da sam sreo izuzetak koji potvrdjuje pravilo, kad ono - nista! Zato sam se i ja ofarbao u plavo (bradu). Pozdrav i tebi Anna, jos jednom.

Bass kao i na blogu B92 :)

http://urbanozeleno.blogspot.com

Mislim da ne treba previše od toga očekivati, Srđane, jer crkveni vrhovi su i te kako bili u "igrama" devedesetih i podržavali aktivno "dil" Milošević - Tuđman.Čitavo vreme su bili u nekoj vrsti svoga dogovora.
No meni ovo govori nešto drugo...govori mi da oni ovakve skupove, i još neke druge rade preventivno..
U javnom diskursu je teza o dogovorenom ratu vrlo prisutna, razrađuju je vrlo ozbiljni ljudi...knjige se o tome pišu...Doduše, nije to koliko bi moglo i trebalo, ali je bogami, veđ dosta prisutno.
Manifestacije poput ove ne mogu štetiti,zapravo uvek su blagotvorne, ali nisu ono, što i kako bi njihovi tvorci hteli da budu viđene...

Njih dvojica su čista estrada - i filmska i politička. Jedan služio Miloševiću, drugi Tuđmanu. Šta su sve rekli jedan o drugome to je strava jedna. Po meni je ipak dobro da su se na kraju pomirili. Ne zbog njih toliko koliko zbog onoga što oni možda nekome predstavljaju.

Inače čitavu priču je komercijalizovala TV Nova. Ima ovde čitav razgovor vođen pred TV kamerama.

Vaš post je zaista odličan, ali mislim da u Srbiji i Hrvatskoj Bata i Boris imaju veći efekat nego spomenici kod Verdena. Daju realističnu nadu da se rane polako zaceljuju i ovde.

Uzgred, hvala na editovanju linka. Sad vidim da je u listi stavljeno da se dozvoljava "a" tag, pa ću biti uredniji od sada :)

Pozdrav,

Vučko

Konacno se Vi i ja u necem potpuno slozismo. Boris i Bata su upravo to sto ste rekli i ako je njihovo (neiskreno?)pomirenje zbog bilo cega dobro - onda je to zbog toga sto su nekima idoli -- dodao bih da su to bas onima koje je najteze pomiriti. Glede ovog zaista sjajnog posta i vaseg pitanja koliko che vremena prochi.. a i na osnovu licnog iskustva sa Francuzima i Nemcima, moje je mislenje sledeche: njima je bilo lakse da se pomire nego sto che eks-jugoslovenskim narodima ikada biti jer Francuzi i Nemci nisu ziveli u zajednickoj drzavi. Okoncanjem II svetskog rata zakopano je i njihovo neprijateljstvo, rane su vremenom zarasle i oni su danas deo velike evropske porodice. Na ovim prostorima stvari stoje malo drugacije, nazalost.

Kakva ljiga, da gora ne može biti.

Na snimanju serije "Goli život", sceneariste Šećerovića, na Palama za vreme rata, naravski, intervjuiše Momo Kapor Batu Živojinovića i između ostalog ga pita šta rade tu na Palama "Malo snimamo, malo gađamo Turke!".

Nekoliko godina kasnije, rat je već stao, pričao je kako u Sarajevu ima onoliko prijatelja, te najlepše dane sam provodio na Baš čaršiji(a gde bi inače, svi na Čaršiju i svi na ćevape) - naći ću ja to precizno.

Nebrojano najodurnijih viceva na račun Muje i Hase je ispričao Mini Maks a onda u tom istom časopisu rekao da najviše voli Kemala Montena, da su zajedno letovali, da su im žene prijateljice...

Ma odvratni su mi i ljigavi ti tipovi.

Draga Jasna,

Ja potpuno razumem Vaše gađenje prema prevrtljivosti tih javnih ličnosti, koje su umele svašta odvratno da kažu u vreme onog ludila iz devedesetih.

Pitam se samo da li je Boris zaista prodao svoju čast za malo medijske pažnje. Ja bar nisam upoznat sa tim da je sada u Hrvatskoj postalo moderno "družiti se sa starim prijateljima iz Srbije". A zaista verujem da Boris ima dovoljno razloga da nikada više ne progovori ni reč sa Batom.

Ali nešto se tu ipak događa, među tim "matoranima". Koliko je stvarno, a koliko izrežirano, ja bar teško mogu da procenim. Ali ono što sam potpuno siguran je da mi se ovo mnogo više sviđa nego ono iz devedesetih, pa makar bilo i lažno, u šta, iskreno govoreći, sumnjam.

Pozdrav,

Vučko

ja ne sumnjam da njih dvojica iskreno žele da se pomire ili nešto tako.
Ali što nisu ništa učinili da do rata ne dođe. Pa nema veze da li bi im uspelo ili ne. Ali da oni ne budu na toj strani.
Nikad se neće ovde prikazati ta serija "Goli život". Treba da vidite ko sve tu igra: Bata, Ćustić, Mira Banjac, Gorica Popović, Danilo Lazović... U sred rata snimaju seriju (humorističku) i gađaju Turke. Pa o čemu pričamo.

Bata Živojinović je direktno podržavao ratnu politiku SM i prema Hrvatskoj i prema Bosni i Hercegovini.

Stvarno, znate koliko me je briga da li će se pomiriti...

Jasna Bogojević

Da počnem po poslednjoj modi ovog bloga :)

Draga Jasna,

Plašim se da ste vi i dalje zatvoreni u onom podrumu odakle su Boris i Bata upravo pobegli.

Ja sam zaista srećan što su se pomirili, skoro koliko i da su seli obojica u onaj Velsov vremeplov i otišli u 1990. da zaustave rat :)

Osim toga, podsetili ste me na ono od Dušana Radovića (ako se dobro sećam, a ovde ima dovoljno onih koji znaju tačno, pa će me ispraviti): "Da li veruješ da u TV žive mali ljudi?". Mnogo Vam je težak stil za temu o pomirenju.

A što se tiče humorističke serije sa pevanjem i pucanjem - ima toliko puno smeća koje neću gledati, ali nekako ne patim puno zbog toga :)

Pozdrav,

Vučko

vi ste onda srećan čovek.

Međutim trebalo bi da se zabrinete zbog svoje površnosti. I to niste samo jednom pokazali na ovim blogovima u svojim postovima. Prisetite se.

Kad bi ozbiljno razmislili o onome što ja pišem, ako već to čitate, onda nikada ne biste napisali:

"A što se tiče humorističke serije sa pevanjem i pucanjem - ima toliko puno smeća koje neću gledati, ali nekako ne patim puno zbog toga :)"

Jer to nije samo jedna humoristička serija u nizu smeća, to je bilo snimanje na planini iznad Sarajeva gde su se glumci z..... i provodili (a i pomalo gađali Turke, što bi rekao BŽ) dok u Sarajevu nije bilo ni vode, ni struje, ni hrane a ginulo se ne filmski, nego zaistinski, i to svaki dan i tako 44 meseca.

Jasna

u to sam potpuno siguran, u oba značenja te reči (luck & happiness). A i površan, ako je to najbolja reč. U nekim stvarima. U nekima detaljan do imbecilnosti.

Vraćajući se posle nedelju dana na ovaj post, i posle čitanja posebne teme o Bati i Borisu, svakako mislim da mi ovo nije bilo najpametnije što sam napisao u životu, a da ne pričam o tome da sam bio u "nesporazumu raspoloženja" sa Vama, koji Vam sigurno nije prijao. A onda sam i juče, u nekom potpuno čudnom raspoloženju, valjda zbog toga što sam uspeo Bebu da matiram u tri poteza oko one Vendi (o kojoj znam ono što sam juče saznao), uspeo i Vas opet da iziritiram, taman dovoljno da se prisetite ovog posta.

Ali naš nesporazum je počeo malo pre toga, i njegove razmere sam počeo bolje da sagledavam tek danas, dok sam, vraćajući se iz Birmingema, gde smo imali neki seminar (da Vas ne davim stvarima u kojima sam sve osim površan), u vozu čitao prva dva poglavlja "Tišine u Aberdarevoj". Knjigu mi je doneo kolega, koji je na taj seminar došao iz Beograda juče (najavio sam Vam da ću u ponedeljak imati knjigu).

Bili ste potpuno u pravu. Prvo poglavlje je antipod poslednjem. I to je ono što sam očekivao da ću pročitati kad sam video Jasminin post. Početak drugog je fenomenalan. Osećao sam se kao onog jutra kad sam iz Golsvortijeve, gde smo tada stanovali, došao do Tašmajdanskog parka - i video razvaline i haos.

Onda je počelo da mi svanjava zašto je onoliko ljudi odjednom skočilo na mene, i istrajavalo u iscrpljujućoj "tuči", svaki na svoj način, kad sam rekao "tako očiglednu stvar".

Ti ljudi nisu umeli kroz MOJE OČI da pročitaju SAMO ONO ŠTO JE DATO! Oni su držali u glavi sve vreme celu priču i o njoj pričali, a ja sam se čudio gde su im oči.

Znate Jasna, kada napustite zemlju kako sam je ja napustio, bez frustracije i mržnje, sa divnim uspomenama, zato što je kocka pala na tu stranu, i odete da živite u inostranstvu, ta ružna i prljava Srbija, kakvu je Vi vidite, izgleda malo drugačije.

Posebno ako ste imali sreću (ja sam srećan čovek!) da ne budete ogrebani ili polomljeni od strane ovih zlikovaca o kojima knjiga piše.

I onda se nađete u internacionalnom društvu, zgradi koja ima 60 stanova i 30 nacija. Napravite rođendanski party, dođe 26 ljudi tj. 15 nacija. Znate šta Vam piše na licu? SRBIJA. Znate šta Vam piše na majici? SRBIJA.

Kad Vam, deset dana pošto ste došli, svi čestitaju što je Vaša zemlja uspela da se oslobodi diktatora, protiv koga ste vi po Nti put stavili listić u kutiju, ali ovaj put sutradan sa dva kofera otišli, zato što su se tako napakovale karte. Indijci. Italijani. Holanđani. Nemci. Francuzi. Da ne ređam dalje.

Kada, dolazeći 3-5 puta godišnje, svaki put gledate šta se novo dobro dogodilo. Kako se infrastruktura polako obnavlja (do duše prvo od milostinje, sramota, ali ipak...), kako se bankarski sektor dovodi u red, kako se događaju mergeri prvo srpskih i slovenačkih, pa srpskih i hrvatskih firmi... a imate osećaj da se, zbog posla, verovatno tu nećete vratiti da živite - za svog radnog veka.

I onda otkrijete, posle pet godina e-commutinga iz Danske, i jedne iz Engleske, sa preko 100 kolega na MSN messengeru, da je nastalo nešto tako fenomenalno kao blog B92.

Odete kod Krstića - interesantno... ali je on malo nesaglasan sam sa sobom, a oni sa kojima priča ga prebiše. Odete kod Svilanovića - u ovo je super!

Tamo se "upoznate" sa Sonjom K. i kažete joj (ali je ona to očigledno bila zaboravila), da izuzetno cenite nacije nje i njenog muža, ali da bi Vam bilo logično da ona prihvata da Vi možete da volite svoju, bez obzira što je imala jedan loš period. Pa morali biste da budete stvarno šizofrenični da ne izgradite to u gore opisanom okruženju, čak i da niste to imali kad ste odlazili.

I onda vidite da je Jasmina postovala poslednje poglavlje knjige "Tišina u Aberdarevoj", i naravno otrčite tamo da vidite šta piše.

Nadam se da Vam se sad slika malo bolje uklopila.

Primetite da ta slika o meni kao o Forrest Gump-u onda stvara gomilu rikošeta, iako, primetićete, NE kod Z. - mislim da je on shvatio moj problem (iako je poslednjih par dana, čini mi se, bio nervozniji nego inače).

Da znate samo kako sam imao danas u vozu, dok sam čitao knjigu, želju i njega i Jasminu da išamaram zbog ove dvostruke servis greške. Skakao sam kao lud između prvog i poslednjeg poglavlja i pitao se da li je to pisao isti čovek. Koliko je ljudi koji nisu stigli dalje od drugog pasusa, i precrtali sebi tu knjigu u glavama? Koliko bi kupilo knjigu da je stavljeno prvo poglavlje? Čovek je sam sebi najgori neprijatelj!

Jasna, moj optimizam, i vera u ljude, konkretno vas sve koji ste skočili na mene da me "šamarate" kad sam pljunuo u Jasminin post, me je vodila da ne odustanem. Kao da sam kroz debelo staklo gledao vaše mahanje, gestikulaciju, mimiku, ali jednostavno nisam mogao da vas čujem. Ali sam video da nešto postoji, i da je vama svima veoma važno, i jednostavno nisam dozvolio sebi da kažem "ko ih šiša, mora da su prolupali", da ne pominjem "pameti" koje ste pomenuli, recimo, da je rekao Basara.

Eto. To sam hteo da Vam kažem večeras. Nadam se da je manje površno nego obično. Imam još puno priče ali nije za ovo egzibicionističko-voajersko pozorište. Možda kad dođem u Beograd u decembru.

Pozdrav,

Vučko

i prema Kosovu i prema NATO.

http://urbanozeleno.blogspot.com