Rozmerine bebe

Moj život je ovih dana kao loš horor film. I to onaj iz A produkcije. Obećao sam sebi da se neću baviti politikom jer sam počeo da ličim na Veru Čukić iz filma "Dnevnik uvreda" ... nekako sve moram da zabeležim, jer sam postao sklon zaboravljanju. Neki, koji se malo više razumeju u psihologiju, kažu da potiskujem. Činimi se da mi je ta metoda nekako najlakša. A možda ne bih imao šta da potiskujem da nemam grozan običaj da u pauzi gledanja dve epizode omiljene mi serije SMALLVILLE ne pritiskam onaj siroti daljinski upravljač. Taman je Klark sredio odnose sa Lanom i krenuo na fakultet, a ja naletim na fudbal gde naši mladi ispod 21 (šta god to značilo) stoje uz himnu "Hej Sloveni". Samo je još Tito falio, i ona mlada zadihana pionirka sa preteškom štafetom u ruci. Majka RozmeriTek da se zna da smo tu utakmicu izgubili zbog nemačkog fudbalera koji se preziva Polanski. Tako nam i treba kad nam fudbal igraju Rozmarine bebe. Hvala Bogu, fudbal me ič ne interesuje, pa jedva čekam svetsko prvenstvo u fudbalu, da mogu kao čovek, na miru da odem u bioskop i da gledam film bez kojekakvih koji stalno pričaju, koriste mobilne telefone, dovikuju se i jedu Big Mac obrok. Valjda nisu baš svi ljubitelji fudbala takvi. Nada umire poslednja. E, ali tu nije kraj mojim mukama. Naletim ja tako pritiskajući dugmiće na još jednu Rozmarinu bebu koja voli da je zovu "Gospodine Predsedniče". Ko mu reče da stavi one naočare? Rekli mu valjda da izgleda pametnije. Pa sav onako ozbiljan i dorastao trenutku, ozbiljnim glasom nam nešto čita sa papira. Ja pomislio GOTOVO JE!     Veliki asteroid se priblužava našoj planeti i ostaje nam taman toliko da nam Predsednik kaže "Živela Srbija", a ono NE. Pristao je da prizna rezultate izbora ma kakvi oni bili! Kako li je to samo podneo njegov otac, koji priznaje brojanje glasova samo svoje partije. Mora da je uveče palo klečanje na kukuruzu, ili bar dve packe. Po jedna za svaku ruku. Ne znam da li je primereno da tako pričam o predsedniku nam, valjda neće da me hapse. Vadiću se na slobodu govora. Onda mogu slobodno i da kažem da ne bi bilo loše da malo smrša. Neka malo misli na svoje birače koji su za njega glasali kada su mu videli sliku sa bazena, u kupaćim gaćama. A o drugoj Rozmarinoj bebi koja čeka zvanične rezultate i da ne pričam. To se razmnožilo prostom deobom. Jedan deo se pros(t)ro po kanalu NS televizije (jedan uštogljeni, bio je gost Kažiprsta danas. Na njegovu sreću nije radila Daca), pa sve sa kojekakvim poslanicima onih koje neću da spominjem i profesorima koji mašu mapama. Šta su oni sve napričali! Mislim da bi sirota Rozmari odmah izvršila abortus unatoč protivljenju Oca Pahomija, koji bi malo sačekao da dete poraste pa bi mu objasnio po koji smrtni greh. I tako trio Fantastikus priča li priča. a tzv novinarka sluša li sluša... i dođoše oni do ključnog pitanja: "Da li je moguće da glas jednog albanca (ili šiptara) vredi isto kao i glas jednog srbina?". Svašta i ja gledam! Ugasim TV, tek da ne eksplodira on neidetifikovanog letećeg objekta koji sam želeo da bacim, i dohvatim se novina. A tamo Rozmarino prvorođeno! I to još igra košarku. Reče čovek mrtav hladan: "Kada bi se neko u mom društvu izjasnio da je homoseksualac, ili bih ga sam provalio, prebio bih ga! O lezbejkama već može da se popriča!" Reče čovek i ostade živ. I to reče čovek koji na ruci ima istetoviranog starijeg muškarca, reče čovek koji posle svakog koša pljesne po guzi svog saigrača, reče čovek koji se posle utakmice tušira sa gomilom muškaraca i onako šeretski šiba peškirom! Dakle Roznari, bolje bi bilo da ti je majka abortirala! Što ja sve ovo moram da čujem i vidim. Mnogo je nekako lepše u tom Smolvilu, sa gomilom mutanata, frikova, divnim kafićem, Luis Lejn... Tamo se bar zna ko je negativac. Tek da se zna, mnogo volim film Romana Polanskog "Rozmarina beba"!