Kako još nisam zavoleo bombu

Atomski slevaAko u subotu uveče sedim pred televizorom, znači da se prethodnih dana preteralo s zabavom; u tom stanju pogledaću bilo šta. Kako nisam veliki ljubitelj dokumentaraca i naučnih emisija (zbog čega sam u poslednje vreme u manjini), teško bih se drugačije odvažio da pogledam 190 minuta poluigranog filma o bacanju atomske bombe na Japan. U subotu uveče.

Ali, jesam. I još razmišljam o njemu.

Hirošima (1995) je taksativno ispratila sve niti istorijske priče koje su dovele do samog događaja. Razumeo sam ga sada istovremeno malo bolje i malo manje. Iako je ova dokudrama iscrpna, čak sam potražio dodatne informacije (kao što su -  kako je ostatak Japana saznao da je došlo do napada i kada.)

Pored ratnih filmova uopšte, priče o pretnji od nuklearne katastrofe su moja slaba tačka. Danas je to jedan retro-strah, znam, u skladu s povratkom zvuka osamdesetih (mada možda ne toliko retro koliko bismo voleli, o čemu svedoči i ova perverzna igračka). Mlađim generacijama teško je dočarati koliko je ta strepnja bila opipljiva, čak i kod nas (vidi potpis slike). Još kao dečak, više puta sam živopisno sanjao kako netremice zurim u tek procvalu nuklearnu pečurku - što, učili su nas, nikako ne sme da se radi.

Uživanje u remek-delu kao što je grafički roman Watchmen (1986) Alana Mura i Dejva Gibonsa makar je za trunku oskudnije ukoliko niste u stanju da prizovete traume nastale tokom "trke u naoružanju". Žao mi je što neću videti finale otkazane serije Carnivale koje je epsku borbu dobra i zla, smeštenu u vreme Velike krize u Sjedinjenim Državama, odgovarajuće trebalo da poveže s Velikom bombom.

Vizuelno upečatljivi nagoveštaji tog nerazrešenog podzapleta, umesto kao hiperrealizam, danas deluju kao puka egzotika. Vremena su se stvarno promenila. Kad već katastrofišemo, kako stvari sada stoje, dokrajčiće nas podjednako fatalne vremenske nepogode. Ili virusi.

Samo... kako imati košmar o nečemu tako filmski neatraktivnom da ga ne vidimo ni golim okom?

www.otooltvanji.com