Marijan Beneš i Monika Beluči

Koja je sličnost između Festa i Svetskog prvenstva? Moraš da odgledaš gomilu gluposti da bi naleteo na neočekivano remek delo. Dosadnih utakmica koliko hoćeš, al' kad naleti meč... vredi svo smaranje koje mu prethodi.

Au što je sinoć bila tekma. Au. U 21 fajt. I na žalost, ne naši. Talijani i Danci. Baš tako. Talijani. Stiže ih sreća kao suv kec da skrpi šestu ruku za slabašnog pika. A na slabašnog pika mora kontra. Sumnjam da bi azuri imali snage za rekontru.

Sreća da sam zakasnio za kladionu. Bio bi to sigurno još jedan (ne)očekivani dar Lavovima, sveža butkica za večeru od redovnog darodavca. Očekivao sam tvrdo i dosadno, a bilo je lepršavo i uzbudljivo. Van svakog rezona. Žabari klasično načeli Laudrupe, i nakon ranog gola očekuješ sigurnu smaračinu do kraja. No, da ne bude tako, prvi su se pobrinuli skandinavci. Tri komada za pola sata. Je mi bilo milo, majke mi, jer ne možeš baš svaki dan da gledaš kako neko za poluvreme zabije azurima tri gola.

E tu je negde onda, krenulo kidanje. Nema taktike, nema odbrane, bez garda. Tako je nekada na megdan izlazio legenda Banjalučke Slavije, rođeni Beograđanin, Marijan Beneš. Spusti ruke i udara. Ne broji koliko prima. Ferka. Pa ko više. Kada ga je u finalu Evropskog prvenstva tokom prve runde Kamenjev složio na pod nakon direkta bez garda (a kako drugačije) uradio je jedino što je mogao - digao se i do kraja borbe nekoliko puta ga slao sudiji na ispovest. Kamata za bes je tada bila 300%. Bar u njegovim topovima.

Nema ničeg trulog u državi Danskoj. Štaviše. Kad god sam ih ranije gledao, boleo me vrat. Oni kao toranj u Pizi nakrivo nasađeni brojevi su me stalno terali da izvrćem glavu, kao kad me mrzi da u corelu rotiram tekst za -90 pa čitam po vertikali. A i izgledalo je i da ih je Humel kupio na rok duži od engleskog gazdovanja Hong Kongom. No, na sreću svih nas ušinutih, eto nama starog dobrog adidasa. Sa treznom numeracijom.

Štrikaju Danci bez pardona i trpaju bez milosti. Video sam juče Arsenalovog Žigića, taj Niklas Bendtner je čudo od igrača, štiklu igra kao Mađer, odraz ima kao Praja. A u januaru napunio tek 18 godina. Veznjaci terijeri kao Gatuzo, a za razliku od njega znaju s loptom. Jon Dal Tomason sigurno nije poslednji Danac koji je igrao za Milan. Znaju Italijani itekako otvoreno da igraju, ali prvo moraš da ih malo izblamiraš. Danci izvukli mačeve, bacili štitove na tribine, i seku li seku. Gadafi na klupi odlepio.

Kako li se sav taj šminkeraj samo napalio u drugom poluvremenu? Zlatna medalja? Kinta? Molto Classico. Šta radi italjanske U 21 paunove? Cice. I to ne bilo koje cice. Samo iskusne. Simona Ventura se potrošila u vremenu sporta i razonode na RAI 2, Elizabeta Kanalis uz potrošenog Vijeria, Ilarii Blazi uči Totija manirima, a Martina Kolombari uči Kostakurtu životu van fudbala.

Pa čiji poster pored tuša? Tinejdžerski san, 89. mesto u »100 Sexiest Women in the World«. U 42. godini. Jedna i jedina, Monika Beluči. Kad već Đentile nije mogao. Ajmo klinci bod na terenu za plus kod tete. Pa ko šarmira... večera plus bonus.

Razleteli se Bianki, Pazini, Paladino, Rosina, katanaćo u fasciklu. Mislim da su tako ofanzivno igrali još samo u doba kada je Rosi '82. operisao doktora Sokratesa i Zika. Danci nisu hteli da dignu kapiju zamka, ali ništa drugo nisu mogli. 2:3, onda hrpa nerealizovanih zicera, pa zamalo kazna, mali Kalenberg je još uvek mnogo mali, radije će još jedan gol nego sigurnu asistenciju, Kurći ga čita jedan na jedan i šalje galiju na svog kolegu Hamleta, u zaustavnom vremenu ipak pravda. Nadam se da su ovi Okukini gledali. 3:3 kao blagoslov fortune za srce na terenu. Silazi Monika da ga pokupi. Uh. I tata bi sine.