Yesterday

Danas smo žena i ja vodili klinca da ga upišemo u školu. Na jesen, dečko u prvi razred. Ne kapiram još uvek da je već došlo vreme za preteške torbe i prva zaljubljivanja. Saletu je super, odmah je snimio radnjicu u prizemlju. Sveske, olovke, knjige - paravan za slatkiše, Yu-gi-oh karte i nešto što svi klinci drže u rukama a ja ne znam šta je. Kao što u moje vreme matorci nisu znali šta je jo jo.

Nova, velika, prostrana škola na Kosi, šljašti i spolja i iznutra, kao što je blistala i Lenjinova bista tri decenije ranije. Ok, lažem. Tries' i malo jače. Pre nekoliko dana bili smo kod školskog pedagoga, teta nam je diskretno uz ljubazni osmeh rekla da danas sufliranja nema. Flaster na usta i kafa van tribina. Moj švrća je prvi put delio tajne sa nekim drugim. Ovu bekhend dijagonalu će morati sam da vrati. Onako kao što sam te učio mali, ozbiljno, koncentracija, udri spinom taj rebus!

Dok su mama i tata u hodniku kroz smeh brisali prašinu sa uspomena, i pomalo nervozno gledali na sat čekajući kad će isleđivanje da se završi, klinac je uživao pričajući sa Tetom. I kada je već izgledalo da će ispitivanje postati tortura, švrća je izašao i kroz smeh nas poslao unutra. Ajde, ženo, pričaj, je li moje dete najpametnije na svetu, ko je od nas gori roditelj, kako si samo uspela da saznaš da ne ravnam rese na tepihu i špagete jedem iz šerpe, ajde pričaj više! Dramska pauza, tišinu veselo remeti samo šuštanje papira koje Sale guli sa bombona. Daj meni jednu. Njemu je svejedno, on je spin poslao tik uz liniju, a sada je na mami i tati da to čuju i aplaudiraju.

Kaže Teta, super vam je klinac, svi testovi extra, al' je možda tu i tamo malo neozbiljan (tata) i možda prezaštićen (mama). Dok analiziramo šta sve to mož' bit', moj mali nema dilemu - to je samo dobijen kviz. Pare na sunce ćale, za milion poena! Vadim buđelar, on je u pravu.

I tako odosmo do Sekretara škole da ga postrojimo u četu odraslih. 'Bar dan - 'bar dan. A onda ja zastadoh.
»Čekaj, ja te znam!« Matori se smeje.
»Znam te, bre, jesi ti bio neka faca u Lenjinu?« Čuj, neka. Glavna bre! Sekretar Rade. Sekretar Lepi Rade. Posle 25 godina ga vidim. Pa ne mogu da verujem.
»Pa ti si, ovaj vi ste, mislim ti si, neuništiv! Otkud ovde?!«

Lenjin je bila jedna od devet osnovnih škola u krugu Hotel Jugoslavija - Kapija - početna stanica šesnaestice; u doba kada je Novi Beograd bio sledeća epizoda za Baneta Bumbara. Klinaca k'o pečurki posle kiše. Rivalitet u loptanju, šibanju, preotimanju riba. Na našoj teritoriji je bio Hram bakseta, legendarni Ranč, a imali smo i extra cice. Mala Ivana Medić sad udata za Bodirogu.

Klinici porasli i otišli, a škole ostale. Za devet nema više toliko dečurlije. Prva na red, na žalost, moja. Mora da je zbog imena. Sad je valjda nekakva Višta turistička ili tako nešto. Svaki put kad prođem, malo mi frka. Nema više veselog postrojavanja pre prvog časa na linijama prvo jedan - osmo dva. Super su ova nova deca, al' su matora, i nisu iz kraja.

Kada je Lenjin kapitulirao, velika garnitura učitelja se preselila na Kosu. U međuvremnu su mnogi otišli u penziju. Mnogi, ali ne i Stena Gibraltara, Lepi Rade. Ne da se čovek. Matoriji, ali likom isti. Samo gledam da mu ne sevne teška levica. Nas osmake je zvao alemanima, kad god napravimo neku glupost. Na ekskurzijama i rekreativnoj je morala da padne bar jedna šljaga koja će preduprediti sledeće. U ormanu iza stakla mala bista gleda visoko i daleko u komunizam, a na zidu slika učitelja generacija 85/86. Zanimljiva Dušanka Geografija, Ablativni Hodža Genitiv, Teški Gača Lenjir...

Dok nas moja žena gleda u čudu, Rade i ja vrtimo filmove, Postire na Braču, Šamari na Hvaru, slastičarna Hopi Nazmi sa najboljim indijancima. Pita Rade, malo ga blam, al' ipak pita da l' je mene ikad mlatnuo. Mene? Jesi probao al' nisi pogodio.

»Ha ha, lažeš Jovane! Ja bre penal nikad nisam promašio!« Setim se da se stalno hvalio dresom Napretka iz Kruševca.
»Uvek se zatrčim kao treba. A ne k'o onaj tvoj Milijaš juče!« Setio se da smo se gledali s druge strane tribina. Duha mu ne fali. A ni godina staža. U septembru u penziju. Kopačke o klin.

»E neka ti je sa srećom. Da ne budeš mangup kao tata!« Lupa pečat na izvod iz matične knjige rođenih i pruža ruku. U bre još uvek stiska kao Gačina stega za OTO. Ništa bez starca. Žena bi da ga pita šta sam ja to sve radio da bi zaslužio titulu mangupa, no videvši kud ovo može da ode, duvam u pištaljku. Da nisam, žena bi me mesec dana zavitlavala.

»Ajmo Sale, idemo. Ćao čika Rade! Vežbaj još malo te penale.«

Sale mu maše, kapirajući da je super što imamo iste učitelje. I meni je super. Nestao mamurluk od sinoć ko dlanom o dlan. Jes' ga Milijaš kilavo šutnuo, ali je zato kralj Bane Ivanović dotukao prepotentne žonglere. Morali smo da proslavimo. Malo jače, istina...

Lenj sam al' mi mnooogo dobro. Otvaram prozor, stavljam CD i aktiviram cvikere da se sakrijem od sunca. Now I need a place to hide away, Oh, I believe in...