Mrtvi se na kraju broje

E jesam se smejao sinoć. Ne sećam se kad mi je bilo tako komično. Možda kada je Sir Oliver pučanstvu otimao pare vadeći ruku iz kese sa prognozama par-nepar. Završila se tekma, ja smoren kažem prijatelju da idem da spavam, izađem na lift i samo napomenem da vrišti ako Portugalci ipak daju gol. I dok ja na 13. spratu poludremam naslonjen na dugme “Zovi” da mi dotera jedini od tri lifta koji rade (mislim matori! daj malo kućni savet akcija i tako to!), iz dremeža me trgne “ej, pao gol!!!”

“Aha.” Rekoh i nastavim da peglam dugme.

“Ma bre stvarno gol” i poče da se smeje svestan da nema načina da me ubedi. A opet ja svestan da je on toga svestan, razmišljam, pa nije valjda lud da me loži na sitne fore.

Dugme ostade zaglavljeno jer sam ga nabio trominutnim bodičekom o martinelu (samo sam toliko spavao?) i krenuh mrzovoljno kroz hodnik. Pa zastadoh. Aca urla sa tv-a. Ma ne verujem. Ali ne verujem. Trk u gajbu kao Road Runner i toinggg ispred ekrana. Stojimo prijatelj i ja i urlamo od smeha. Portugalci u zaustavnom ipak uvališe golčinu (i to kakvu!), i time izbacuju i Nemce i sebe. Pa crnjak neviđen. Trebaju im još dva da bi u začaranom trouglu bili bolji od nas, švabama jedan da anuliraju propast koju su poslednji put gledali pre 6 (Solskjer, Šeringem), a pretposlednji pre 15 godina (Rajmond Auman, danas prodavac suvenira ispred Alijanc Arene. Nosimo mu (mi = Die Fantastische Vier) umetničku sliku na kojoj on bubamari ne da da preleti preko prečke). Potpuna konfuzija u dodavanju i šutevima još tri minuta, Stojanović euforično (ume čovek, svaka mu čast!) najavljuje neplanirano radovanje - 3, 2, 1, Ende!!!

I onda slika zbog koje Janez Drnovšek i slični mu (verovatno znate da je u svojoj novoj knjizi nas par milijardi koji ćemo u junu i julu da bude u stanju kolektivnog transa okarakterisao kao bića sa smanjenom uračunljivošću) nikada neće doživeti orgazam. Lepota i tuga fudbala, sve u jednom. U krugu luzera koje su Francuzi očerupali sa po tri boda mi, Portugalci i Nemci. Nemce vodi nerešeno, Portugalce pobeda od najmanje tri razlike, nas jedan do dva za Portugal. U 93. minutu pada gol koji obe ekipe na terenu izbacuje napolje. Mi već prežaljeni kupimo prnje, a na Acino ludilo cela ekipa dotrčava do novinarske lože i tiska se uz ekran. Dahće Aca, kašlje Drulović, ostali vrište. Prošli smo, a nestvarna slika sa ekrana te nagoni ili da plačeš ili da se smeješ. 11 Nemaca i 11 Portugalaca, svi popadali dole. Publika plače.

Raduje se neko drugi.

Mi.

Konačno. Da nam se vrati za hiljadu miliona nesretnih ispadanja u zadnjim minutama. Nezasluženih. Možda i ove iglene uši nisu zaslužene, ali ekstra loptica na fliperu se ne dobija tek tako. Tvoje je da je uzmeš i razlupaš one dve pločice u uglovima. Onog gondolijera, i ako može, onog kus-petlića. Nagrada je High Score. Upiši se ako imaš Herca.

Metiljava igra nam ne daje za pravo da se nadamo. Ali harizmatični Aleksandar Stojanović je napisao istoriju tv prenosa. Mislio sam da tu ne može ništa novo da se kaže, ali je majstor ‘ladno počeo da prenosi drugu utakmicu u sred one koju igraju naši. Čim je počeo, pali smo pod sto. I zgledali se - zamisli da ga žongleri stvarno uvale... I desilo se. Neki ljudi zaista imaju čarobni štapić.

‘ajmo Grifindor!