Novo groblje

To da ti nije lako sa samim sobom, potpuno je jasno. ;)

Ipak, za sluchaj da krene lavina kritika na nekromansiju, moram da pozdravim tvoju "protestnu shetnju medju svetlim grobovima". I sam sam to rado chinio dok sam ziveo u neposrednoj blizini groblja i poznata mi je "lekovitost" (perverzna?) tog china.

Iako se sa tobom ne slazem u 90% onoga shto pishesh i kako pishesh, u ovom blogu postoji chak i druga dodirna tachka - Milan Mladenovic.

Choveka nisam poznavao (lichno und personalno) ali je njegova smrt, poput Djindjiceve, neshto sa chime uopshte ne uspevam da se izborim.

P.S.
A bio bi red da se nabaci i neka dublja impresija sa sinocneg koncerta, sa nas matorce koji smo se razboleli posle Buldozera. ;)

iz Milanovog intervjua listu Ćao, 1989

..."Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bi smo došli do kraja životne staze. Tada smo beskorisni i sebi i društvu. To je kraj... prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodjavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva - od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskoristan tip...Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše...
Borite se za svoj život!"

"Zivotom zivim na groblju,sto znade
vidati tuzno i zudnju i strah"

Sima Pandurovic

Najbolji spomenik onome sto jesmo i sto smo bili. Svega tu ima, Bogo moj; jedino Tita nema - conspicuously absent. Nije da zalim, samo primecujem.
Ja tamo volim da odem sam ili, redje, u drustvu nekoga sa kim moze da se prica bez mnogo reci. Kupim dva buketa, jedan za oca, drugi za majku - sahranjeni odvojeno kao Romeo i Julija - a celog zivota ziveli zajedno. Negde sam procitao da ce nas vreme jednom sve izjednaciti, a, eto, na NG to nije uvek slucaj.
Lepo je NG. Jedino lepse groblje koje sam video je Recoleta Groblje u Buenos Airesu - mali grad mtrvih, sa ulicama i trgovima:

i tu, na grobu Eve Peron, pise: "Evita Vive!".

i ja setam grobljem, novim ako sam u BG kad me uhvati panika od zivih
i jedem prazan burek
zvani burek bez icega
evo odoh iz ovih stopa iako je podne

tamo, na groblju, sechamo se proshlosti i virimo u buduchnost. svachiju buduchnost.

sami, a u drushtvu.
da.. stvarno je nekad dobra ta tishina groblja.
napravi promaju u mislima i prochisti ih.
i sve je tako jednostavno.
a nema ni nepropisno parkiranih.

vrte mi se po glavi razne asocijacije, ovo su neke od njih, za one koji vole Milana...

Blogovi i EKV

Svuda podji kući dodji - Bežimo u mrak
Patriote - Geto
Grobari Delije, čije su to ćelije - Hej, mama
Motorna testera - demokratsko sredstvo... - Crv
Blogov kolac - Vodi me na jadransko more
Eppur non si muove - Siguran
What if - Stvaran svet oko mene
Kurir u krvi - Pesma o prolaznosti
Izbori, izbori, izbori... - Metak
U pretposlednjoj rupi na svirali - Zabranjujem
Pismo iz Pančeva, pismo iz Bora - Ljudi iz gradova
Ja nisam Bog da praštam - Odgovor

KAKO JE OVO DOBRO!!!
mislim na sve sto je vezano za ovaj blog - Duletov text, jutro, novo groblje (cak!), M.Mladenovic...
ne damo se...

Kad smo bezali iz skole krajem osamdesetih, omiljeno mesto za gluvarenje nam je bilo Novo groblje. Ono neka dobra muzika, klopica, pice, pljuge, mir...
Sve dok jednog ortaka nije videla baba koja je dosla na dedin grob.

Tema primerena danasnjem danu !
Moji roditelji su sahranjeni na parceli blizu Milana, tako da kad god idem na groblje, ja prodjem i pored Milana. I uvek me dirne kolicina cveca na njegovom grobu, sto samo pokazuje koliko je omiljen i dalje.
Inace, i ja sam danas bila na groblju, ujutru (dok jos nema guzve), da obidjem moje mile.
Uf, Dule nesto si mi mracan danas ! A blago tvojoj zeni za burek.

...konachno je neko pomenuo i Milana M., chije ime je za mnoge moje ispisnike bilo pouzdani svetionik u nevremenu balkanske oluje 90-ih. u izvesnom smislu bio je i moj svetionik, koji me je nazalost, valjda zbog pogreshne mape navukao na hridine hiljadu malih smrti.
zbog toga mu se ne manje divim i chesto kada sa njim opshtim chujem od njega iste, beskrajno jednostavne i ohrabrujuce, rechi:"ne daj se" !

pominjem ovde i m.grujica-fleku, kojega bi ovde na b92 mnogi najradije zaboravili i precutali, a iz razloga meni kristalno jasnih - niskih pobuda uvredjene tashtine.
nepripitomljivi i nekrotki bio je, u srzi, ah tako nezan !
njegov radio show, ogledalo kenjigradjanske zombi zone, bio je, ne retko, skromno-hvalisavo remek delo koje bi se uvek spretno otrglo iz chelichnih kandzi centra srpske gluposti, da bi onda nad njim lebdeo kao dobri duh, ukidajuci jednim pokretom reglera na mix-pultu lavez i rezanje sveprisutnog srpskog beznadja .
smrt fashizmu - sloboda slobodnima !

vechna im slava.

Pricao mi drug, a njemu pricao njegov drug, pa ja sad pricam vama kao da se desilo meni:

Vracao se ja sa treninga uvece, i kao hteo da napravim precicu, pa posred Novog Groblja... idem ja tako idem... kad neka bakica ide u istom pravcu gde i ja. Napravim se ja pametan, da je nesto kao pitam:

- Dobro vece. Je li bakice, a kako se vi ne plashite da se shetate sami nocu po groblju?

- E sinko.... plashila sam se i ja dok sam bila ziva...

Bas si me ozračio ovim blogom, počeo sam da razmišljam o ortacima koji su sahranjeni. Jedan je poginuo u ratu 91., imao je 18 godina, sahranjen je na Lešću, mnogo ružno mesto da se završi... Drugi je umro nedavno, sahranjen je preko puta Novog, na Jevrejskom, na sahrani su mu bili otac i deda, uf, baš mi je bilo teško, sudbina je preskočila čak dve generacije. Jedan leži na bežanijskom, poginuo je prilikom padobranskog skoka, bili smo zajedno u slobodnom padu, pre nego što smo se rastali u vazduhu poljubio sam ga da mu čestitam 25. rođendan...

Pomislim, za tačno 14 dana slavim 35. rođendan a već imam vršnjake koje mogu da obilazim na grobljima. A Milan je bio i mlađi nego što sam ja sada, i za tako kratak život stigao je da napravi najbolju jugoslovensku grupu svih vremena (mišljenje autora), baš je bio nešto posebno taj čovek, naravno i ostali u EKV.

I da, kada god idem na groblje ne mogu a da se ne setim one priče iz Arsenijevićevog romana kada tip kresne ribu tokom sahrane. Ne znam zašto, nagon za samoodržanjem valjda. Ima nečega u načinu na koji se prepliću eros i tanatos.

PS Da unesem malo "živine" u ovaj komentar - tvoju foru o zemljotresima sa velikim uspehom plasiram po raznim društvima i svi se mnogo smeju, hvala i nastavi tako!

..sam pre nekoliko meseci opet slusala sa prijateljem Brazilcem koji mi je prevodio neke od tekstova na portugalskom. I opet sam pomislila kako mi toliko pesama od Milana postalo deo mog zivotnog soundtrack-a...A "Crv" mi je omiljena pesma kada se naljutim na bilokoji sistem. Multinacionalno je sredstvo, radi i za zapadne ljude bez obraza...

Nego, u vezi sa Novim grobljem, volim i ja njega nego me ono uvek podseti na jednu frustraciju. Zivim dosta dugo u inostranstvu i doticno groblje ne poznajem najbolje. Medjutim, moj brat cezne za njim jer je tamo bezao iz skole (ti Dorcolci) i visio pored nekog spomenika sa orlom koji drzi pacova u kandzama. E prilikom jedne posete Beogradu bez brata, naruci on meni da mu nadjem i slikam taj spomenik. Setala sam Novim Grobljem jedno sat i po, pa cak povela i prijatelja kao vodica, ali taj spomenik nisam nasla.

Je li neko od grobskih setaca ima pojma o cemu se radi ili sam ja u pravu kad kazem bratu da mora da je umislio nesto?

Oduvek sam imala (nedovoljno jasan), osecaj da iznad svakog masta, u njegovoj nevidljivoj opni, vibriraju duse onih koji su nekada bili tu. Njihova, sada slobodna energija, bez oblika i funkcije, sa svim, u ovom stanju, rasprsenim osecanjima, mislima, znanjem, tajnama, secanjima, otkricima,....treperi negde gore i stiti, doprinoseci specificnosti svakog mesta,( znate onaj osecaj, kada boravite negde, pa zapamtite osobenu atmosferu i strujanje, koji, kao da se radi o zivom bicu,
obelezavaju karakter tom naselju).
Sada u Torontu zivim prekoputa prlepog parka-groblja, a u neposrednoj blizini centra i ta svakodnevno brizno negovana zelena oaza je stalno puna setaca, biciklista dzogera i nimalo ne podseca na ona strasna mesta iz filmova.Vise deluje kao prostor na kome se nekadasnji i sadasnji stanovnici ovoga grada susrecu.
Cesto odlazim tamo da nahranim gomilu veverica i razne vrste ptica,(ima i jedan bambi),koji unose neku specificnu radost i zivost, tako skladno uklopljenu u tisinu onih zauvek mirnih spavaca.

Groblje na velikom prostranstvu. Kada bih hteo da trcis
nikada kraja.Pa mogao bih sve u krug pa od pocetka, ali ipak se vrati, nije dobro da ostanes, groblje ostavi onima koji su vec tu da pocivaju u miru.

Cao Dule,
ja tebe znam, ne licno, iz perioda kada si radio jutro sa Goricom, bili ste stvarno najbolji !!!Goricu i dalje slusam, sasvim je OK, ali... mogao bi ponekad bar da svratis da gostujes ili vec...
Na blog sam se prikljucila danas, kad ono, ima imena finih ljudi, uglavnom fin svet, mada ima nekih koje ne bih tu grupisala... no...
Nastavicu da pratim blog i bilo bi mi mnogo drago da nastavis sa tvojim komentarima, obecavam, imaces jos jednog, u stvari dvoje, moj muz i ja, ljudi koji ce pratiti sta pises i nadam se,uzivati, kao i u dosadasnjim radio emisijama, tyv."jutrima"na radiju B92. Veliki pozdrav tebi i tvojoj, kako sam cula "svezoj" zenici!

svela na sumorne price. Evo jedne malo vedrije.
Jednom sam u Arizoni naisao na ovakav natpis na nadgrobnom spomeniku:

Here lies Lester Moore
he took a slug from .44
No Less no more.