Umri muški

Ništa nisam spavao. Ali ništa. Ne da mi se. Tri ujutru, a oči kao krofne. Penali. Kakav Red Bull, sintetika, kafa. Najbolje protiv kunta i umora, penali. Kako god završi, vrtiš frejm po frejm. Stojković brani, šminker maši,... sve do... I taman zatvoriš oči - pa dobro to je to, šta sad - a repriza ponovo. Zaglavio mi se u malom mozgu taster Repeat. A nema ko da ga isključi. Ja ne mogu. Ni novi Yellow Cab, ni stari Alan Ford, ni super cice sa FTV-a, ni mace mice sa Animal Planet-a, ništa ne može da zaustavi postprodukciju petominutnog horora.

Tek prepodne, kad skapiraš da ne čuješ ni sebe ni kolege koji nešto brundaju, i bre što tako glasno brundaju, zreo si da peglaš posteljinu. Al' sad šipak malo. Samo jedan sms za noćnu tarifu, otišlo. Nema kredita al' ima pauka da me diže. I to ne jedan. Sto smarača našlo danas da me budi i maltretira. Aj sutra ljudi. Malo milosti za višak emocija. Predoziralo se, daj bre niko da me ništa ne pita. A svi na tebe k'o mačak na slaninu - »Vide li ti onog Purovića, a?«

Relax bre, ljudi. Danas kuglica na crno, sutra na crveno. Bila mi ljuta rana '90 protiv malog narkosa, a samo godinu dana kasnije sa kamatama vratio mali Dika. Nije kunst u tome da l' smo dobili ili izgubili - bitno je da si dočekao da gledaš svoje kako se biju za finale. Ne za finale. Ne ni za Epsko Finale. Za obraz. Da speru bedu iz grupe. Da dokažu da su vredni sreće koja ih je pogledala. Pa nije valjda Mutinjo jedini Srbin u Portugalu.

Časna pogibija. Pali tek nakon petog metka. Kao Smoki u Neretvi. Pri tom vratili rafal. Na žalost, kratak. Pravi kadar za kraj filma. Alamo. Skupo prodana koža. Zaslužili su da ih pre neki dan čika sreća. Kući bez osmeha, ali i bez blama. Meni dosta.

Tekme u kojima naši hvataju zvezde me uvek raspomame. Nije da mi pobeda nije važna, ali nekako mi je uvek pre svega super zbog te prijatne jeze koja te podilazi dok vreme odmiče. Klinci se (te) ne brukaju, a cajger gura do 100. Što to izleda lepo i jezivo, 117:47, još samo par minuta do potpune drame. Adrenalin overload, iščekivanje, nervozno grickanje još jedino preostalih nepečenih tvrdih kuglica kokica, suvo grlo (ali ni makac ka frizu - gasiš tugu ili pališ strast tek kad reflektori overe i poslednji čin), fidarenje (ne znaš šta je fidarenje? Pa ti ništa ne znaš!), Ćuti Bre Baksuze za lupetanje, prejaka reč za najboljeg prijatelja, Nikad Više S Tobom za domaćina žurke na kojoj žena nema, sve to zarad tri čoveka koja stoje u koralu šesnaesterca i čekaju metak.

Korak do sna, korak do beskrajne tuge. Reči džaba. Nema tu šta da se priča. Ko je zabio, ko je fulao, nebitno. Svedok si najlepšeg i najstrašnijeg što fudbal zabija u venu. Dop za odabrane.

Suze jedne ili suze druge, nevažno.

Samo neka se plače.