- Naslovna
- B92
- Aleksandar Stojanović
- Aleksandar Vasović
- Aleksandra Mitrovic
- Ana Sofrenović
- Avram Goldmann
- Biljana Cincarević
- Biljana Srbljanović
- Božidar Đelić
- Bojana Maljević
- Branislav Kovačević Cole
- Čedomir Antić
- Đorđe Bobić
- Dejan Švajner
- Dejan Bizinger
- Dejan Restak
- Dejan Stanković
- Dule Nedeljković
- Everest 2007
- Gistro FM
- Goran Marković
- Goran Miletić
- Gordan Kičić
- Gorica Nešović
- Igor Brakus
- Ivana Konstantinović
- Ivan Marović
- Jasmina Tešanović
- Jelena Krajšić
- Jelena Milić
- Jelica Greganović
- Maja Kuruc
- Marčelo
- Marin Milosavljević
- Marko Vidojković
- Mića Marković
- Milan Lukić
- Milan M. Ćirković
- Milan Novković
- Milan Obradović
- Milica Đilas
- Miljenko Dereta
- Miloš Šaranović
- Mjehur
- Nebojša Milenković
- Nebojša Spaić
- Neven Anđelić
- Nikola Vitas
- Nune Popović
- Olga Medenica
- Olivera Vujnović
- Oto Oltvanji
- Queeria
- Rade Rakočević
- Radmila Hrnjak
- Radovan Nastić
- Ruža Ćirković
- Saša Radulović
- Sanja Perić
- Srđan Fuchs
- Srđan Kusovac
- Tamara Skrozza
- Tanja Jakobi
- Tatjana Momčilović
- Tena Štivičić
- Terorizam
- Veljko Popović
- Vesna Knežević Ćosić
- Vikipedija
- Vladan Aleksić
- World News
- Željka Buturović
- Željko Mirković
- Biografije
Rizično zanimanje: kritičar
Oto Oltvanji (23 Januar, 2007 - 04:53)
Pridružujem se onima koji smatraju da je nedavno podgrejana debata o tome kakvi su pisci kao ljudi - potaknuta šokantnim otkrićima o njihovim političkim i drugim angažmanima iz prošlosti - zapravo bespredmetna. Šta je bitno kakav je pisac čovek dok god se to ne odražava na papir? Crno na belo, sa malo crvenog.
A kada se ipak odrazi? Gde ćete bolji primer od najnovijeg: Michael Crichton, počasni građanin sela Holivuda, naučnik i svetski poznati pisac trilera, u poslednjem romanu Next (2006), napravio je monumentalnu grešku u koracima, pobrkavši "umetničku slobodu" sa "slobodom džukačkog ponašanja".
Inače, Crichton je poznat kao pisac Parka iz doba Jure, Sfere i Andromedinog soja, režiser minornih klasika kao što su Koma, Velika pljačka voza i Divlji zapad fantastike (odakle samo vadim te distributerske naslove), i, za domaće televizijsko gledalište možda najvažnije, tvorac serije ER. Kod nas je još poznatiji po tome što mu prezime izgovara kako ko stigne.
Iako ga nisam previše čitao, za prosečnog pisca bestselera bio mi je simpatiko - piše prijemčivo a ne zaglupljuje, populariše aktuelna i često kontroverzna naučna dostignuća, ekonomično i elegantno, bez popovanja. U pomenutom Next-u, vraća se dobrom starom genetskom inženjeringu.
Međutim, pored brojnog ansambla likova, u prolazu se pominje i izvesni vašingtonski politički kolumnista, Mick Crowley, koji neprijatno podseća na vašingtonskog političkog kolumnistu, Mikea Crowleya. Crowley, ovaj pravi, napisao je negativan članak o Crichtonu, optužujući ga za agresivnu promociju republikanskih stavova u svojoj konfekcijskoj literaturi i javnim nastupima. Crowley, ovaj iz knjige, silovao je dvogodišnju bebu.
I, ehm, ima malu pišu.
Sa sigurnošću znate da ste se obreli u mordorovski predivnom svetu tzv. odraslih kad počne premeravanje. Na stranu relevantnost veličine polnog organa posle tako gnusnog zločina, šlag - i to moždani - tek sledi. Otkud baš mala piša? E, pa pored toga što je kod muškaraca to značajno ubitačnija bocka od "imaš klempave uši", taj genijalni trik se u pravnom svetu tužbi za klevetu naziva skrivanjem iza "pravila malog penisa". Pretpostavlja se da niko živ neće javno priznati da se baš na njemu zasniva fiktivni lik sa... znate već. Odlučivši se na nestašluk, Crichton nije izdržao da bude mangup do kraja: morao je to da uradi ziheraško-japijevski.
A počelo je da džibri još sa prethodnom knjigom, State of Fear (2004), koja razvija zanimljivu tezu da je globalno zagrevanje samo brižljivo smišljena zavera s ciljem da... ne sećam se tačno šta, ali znam da se preznojavam dok ovo tipkam na januarskih sedamnaest stepeni u Beogradu. Dakle, kao neočekivani obrt u trileru možda nije loše, da se pisac nije upleo u jeftino politikantstvo kojim brani svoje teze i u stvarnom svetu oko sebe (pojavivši se, između ostalog, kao svedok-ekspert na sudu). Odakle je put do Bušovog kanabeta, da prostite, kratak. Ali, kao što rekosmo, ne zanima nas kako pisac provodi slobodno vreme.
Naravno, i kritičara ima svakakvih. Neki su sami po sebi cvećke, ali se ni o njima ne sudi na osnovu toga kakvi su ljudi, već šta pišu. Pouzdajem se u to da je čitalac u stanju da u kritici prepozna eventualnu malicioznu nameru, te je adekvatno kazni, baš kao što je sposoban da namiriše lošu knjigu. Dovoljno je čitati. Doduše, s razumevanjem.
Internet, na kome je svako kritičar, za pisca dodatno komplikuje stvari. Hoću li otići na Amazon ili neku drugu virtuelnu knjižaru, pita se on, pročitati najnoviji komentar slučajnog prolaznika? Hoće li me to ohrabriti ili mi samo pokvariti dan? Razumem ogorčenost kreativaca koji gule smenu u kuli od slonovače - često uz velika odricanja i duge periode usamljenosti - da bi ono što su stvorili neko "olako" popljunuo. Za komercijalno uspešne, poput Crichtona, jedina uteha često je "da se isplaču na putu do banke". Ostali nemaju ni to zadovoljstvo.
A želja za uzvraćanjem ponekad je nezadrživa, manevarski prostor za tako nešto - s pravom - nepostojeći. Pogled lako odluta do praznog papira (ekrana) kao rešenja. Kako bi bilo da izvrgnem ruglu profesora koji me je oborio na popravni iz maternjeg jezika i predvideo da nikada neće biti ništa od mene? Majstora GSP-a zbog čije sam rizične vožnje ispustio mobilni ili zveknuo zubima o šipku. Komšiju koji je odlučio da razmesti vodovodne cevi u nedelju ujutro. Bivše ljubavi sa kojima sam se razišao u ne baš prijateljskim odnosima. A tek politički radnici svih vrsta? Nema veze što su lake mete, udri i po njima, što da ne.
Iako nemam slične porive za ličnim razračunavanjem u prozi - svesnim ubadanjem igle u književnu vudu-lutku, na šta mi Crichtonova egzibicija najviše liči - u principu nemam mnogo šta ni protiv, jedan od glavnih zadataka pisca i jeste da se bavi onim što ga tišti, makar i kroz egzorcizam ili psihoterapiju, kad ne zna drugačije. Istresajmo se na papir, dok god baš nije sadržaj creva.
A ako već moramo da se pokakimo - u prirodi nam je - dajmo to malo sa stilom.
Prezirem
Mirko Kontic (23 Januar, 2007 - 05:59)
ljude koji se lacaju Kriticiziranja, Kritikovanja, samo da bi opravdali svoj status Kriticara. Tako i toliko ih prezirem, svojevrsnom pasijom obogaceno paradoksom i metonimijom, da cim me spaze, vide, upoznaju ili samo"citaju""gledaju", gube zelju da me zavole ikada, a tek sto dobiju zelju da mrze.
Retki su Kriticari, koji zavredjuju paznju i postovanje. Skoro da su mitski. Najbolji kriticari su Slucajni Prolaznici, eventualno Namerno Zamaskirani Pisci, Slikari, Muzicari. Retki medju nama koji zive svoju legendu. Oni na koje ne mozemo da uticemo i ciju bi paznju stvarno zeleli, ali koji tu paznju nece da nam daju, jer zive svoju legendu i tudji zivoti ih ne zanimaju. Ulazenje u zivot pisca, autora nekog dela, vredi samo ako je moc njegovog dela takva da zahteva "dodatne" informacije. Ali, retki medju nama, su zadovoljni i onim sto je stvorio. Tu negde lezi "tajna" tog umjeca.
I samo to je zapravo bitno.
»
Quote:...Šta je bitno kakav
gordanac (23 Januar, 2007 - 08:55)
Quote:
...Šta je bitno kakav je pisac čovek dok god se to ne odražava na papir?...
Pa, bitno je.Meni je to neodvojivo od svih onih reči koje iz njega/nje "silaze" na papir (ekran) i to se UVEK odražava na papir.Ono što on/ona JESTE ipak se vidi i u tim rečima. Bitno je taman toliko koliko Vam je bitno da vozač koji Vas vozi nije alkoholičar ili da se političar za koga je neko glasao ne valja u korupciji ili da Vam lokalni prodavac potrepština nije sitni šibicar ili lokalni policajac siledžija obojen sitnim ili krupnim kriminalom. Može samo da Vam IZGLEDA nebitno sve dok se posledice njegovog/njenog karaktera odnose na druge, a ne na Vas. Karakter ne možete sakriti i on se, pre ili kasnije, jasno vidi u onome što radite. Pisci biraju da se obraćaju javnosti, da utiču na javnost, da stvaraju stavove, modele, uzore, da slobodnom voljom na veliku pijacu ljudskih ideja i emocija iznesu sve to što su oni sami, a na sud javnosti. Ako bi se samo setili polemika (ili kritika) u našoj književnoj javnosti (mislim na prostor i vreme u kom se koristi naš jezik) češće su to bila "istresanja" o karakterima nego o stilu, ideji, jeziku ili obliku književnih dela. Meni, kao čitateljki, može samo da bude JAKO žao što su se karakteri nekih pisaca (ili "pisaca") poklopili sa karakterima onih koji presudno utiču na poželjnost društvenih vrednosti. Niti je bilo reč o vrednostima, niti o piscima, a za moj ukus bilo je premalo "istresanja". Što, opet, puno govori o karakteru onih kojima je posao da na svoj "kritičarski" papir "istresaju" činjenice. A kad govorite o izazovima, meni je trenutno strašno teško da odolim porivu da napišem neka imena i njihovu tkz. literaturu, pa da se slikovito vidi KOLIKO je važno kakav je pisac kao čovek.....eto, ostah Galadriel, odoleh. Neću, jer verujem da se zna.
»
razuzdani kapitalizam tela
aion (23 Januar, 2007 - 09:55)
... iako je crichton, mozda sa pravom, jedan od najomrazenijih figura americke levice i fanatichnih zashtitnika zivotne sredine, jedno mu se ne moze odreci- revnost sa kojom svoje romane priprema, detaljnost researcha dakle (lista sekundarne literature koriscene za izgradnju "Next"-a dugachka je 10. strana!).
osim toga, na kraju romana chitamo apel sa konkretnim politichkim zahtevima za neophodno zauzdavanje biotech-industrije.
fiktivni Crowley, "bogati, razmazeni apsolvent Yale-a" chije su perverzne naklonosti i sexulane preferencije u Washingtonu i te kako poznate, optuzen je da silovao svojeg dvogodihnjeg necaka. "ali prefrigani pas ima politichke kontakte", pishe C. dalje.
mimo ovog bizarnog ispada sa kriticharom Crowleyem Crichtonov novi roman je zanimljiva, koncetrisana (usredsredjena) i dobro pripremljena knjiga, iako sam ja lichno naklonjeniji Pynchonu, chiji cu novi roman "Against The Day" mozda chitati godinama- sasvim polako.
»
Možda
Vlasta (23 Januar, 2007 - 10:48)
jeste nedopustiva doktrina da se književno delo tumači kroz biografiju pisca. Međutim, neke stvari iz života autora na mene kao čitaoca i te kako utiču. A utiču onda kada utiču i na njega. Ne mogu da uzmem "Mein kampf" i da zanemarim autorovu biografiju. Ili "Čudesnu hroniku noći" Radovana Karadžića. Ali, zaista ne znam puno o Ursuli Lengvin i ne smeta mi. Ako me razumete...No, moram priznati da mi se dešavalo da pročitam knjigu, dopadne mi se, a onda čujem da je pisac šljam, pa se silno razočaram. Da sam znala ne bih možda ni čitala...
Možda su zato biografije autora najčešće na kraju?
»
to sto je neko veliki pisac
Jelena (23 Januar, 2007 - 11:21)
to sto je neko veliki pisac ili naucnik, ne znaci i da je veliki covek.
na mene je u tom smislu delovala sokantno cinjenica da je johanes stark, fizicar i nobelovac, bio suludi nacista.
u fizici atoma je poznat efekat koji je dobio njegovo ime. u tom efektu se ogledaju neverovatna lepota i jednostavnost prirode.
nikako mi nije bilo jasno kako je moguce da takav um moze da bude toliko drustveno opasan koliko je stark bio?
ipak sam to prihvatila kao mogucnost i od tada realnije sagledavam ljude.
neko je veliki pisac? super! hajde, ipak, da vidimo kakav je covek.
»
Otprilike tako
Vlasta (23 Januar, 2007 - 11:33)
A Crichton, ako je osvete radi nekom savremeniku, prepoznatljivom svima u knjizi, na dušu stavio silovanje dvogodišnjeg deteta, ima neopisivo velikih problema sa sujetom i neku čudnu boles' mozga...
»
mislim da ima malo ljudi
Jelena (23 Januar, 2007 - 11:52)
mislim da ima malo ljudi koji imaju i licni i profesionalni integritet. takvi su zaista veliki, ali su retki.
crichton je ocigledno manjkav za oba, inace se ne bi razracunavao sa svojim kriticarem na ovakav nacin. ne znam kakve su posledice njegove nebuloze, ali ta nebuloza mi deluje cak i detinjasto.
kod nas poslednjih decenija gotovo i da nema kritike. ono sto se moze procitati, uglavnom je pohvala svega sto se pojavljuje.
»
ubiti kritichara
MarSeljanka (23 Januar, 2007 - 12:14)
martin walser je sa svojim romanom smrt kritichara obrushio na najuticajnijeg nemachkog kritichara marcela reich-ranickog i to sa prilichnom dozom antisemitizma. ranicki mu je hladno odgovorio da i dalje tvrdi da walser nema pojma o naraciji i pripovedanju.
»
znam jednog
Dejan Stanković (23 Januar, 2007 - 13:08)
tipa, sto je napisao roman, (inace je profa na fakultetu) dobio znacajnu nagradu, poklonio po primerak svojim kolegama i vise niko ne razgovara s anjim.
izgleda da su se svi do jednog prepoznali.
»
лангсам , абер сихер
Черевићан (23 Januar, 2007 - 19:45)
На данашњи дан рођен је Анри Бејл (мање упућеним, Стендал ) за којег веле да је уз Балзака највећи француски романсијер друге половине 19.века родоначелник реалистичког романа ,па се присетих наклоњен пребирању по књигама ( и Сликовницама за старији узраст ) да сам наишао где М.М.Световски указује како
је Стендалов аналитички спис De l’ Amour , готово незаобилазан
при разумевању теме љубави у пишчевим романима ,у периоду 1822 до 1833 наишао на свега 17 Читалаца .
више их ние било.
За пуних 20 година једва су стотину њих успели да разумеју понешто.Та књига је касније постала класично штиво деце по колеџима и гиманазијама диљем света.Није требао само Ten да открије писца него да стаса нова генерација која је могла да Писца схвати ,разуме и заволи.
Стога,склони писању напред , ако срочено вреди . . вредеће без обзира дали су нас критичари офекалисали или . . . . превидели .
Толико о делу. О личности писца пак ,па . . ко је савршен ?
»
Internet i proverbial monkeys
Milan Novković (23 Januar, 2007 - 23:04)
Quote:
Pridružujem se onima koji smatraju da je nedavno podgrejana debata o tome kakvi su pisci kao ljudi - potaknuta šokantnim otkrićima o njihovim političkim i drugim angažmanima iz prošlosti - zapravo bespredmetna. Šta je bitno kakav je pisac čovek dok god se to ne odražava na papir? Crno na belo, sa malo crvenog.
Meni se čini, i bar je takav moj slučaj, da je lakše izraziti podršku onima koji takvu diskusiju smatraju bespredmetnom nego u "Crno na belo(om), sa malo crvenog" videti monohromatsko delo odvojeno od umetnika. Verovatno je kod mene i sličnih u pitanju lenjost da se pronađe i "izleči" uzrok paradoksa iako mi se više čini da delo ne postoji kako bez umetnika tako ni bez nas koji tu umetnost konzumiramo. Mi mu dođemo kao neki aktivatori, delovi bez kojih delo, iako završeno, nije kompletno.
Što se tiče Interneta i "proverbial" (ja bih brzo stavio telesnu težinu pod kontrolu ako bih se hranio od prevoda sa engleskog na srpski) majmuna u nama tu je, po mom mišljenju, u pitanju mix koji, pozitivno, ima ozbiljan disruptive potencijal kada su struktura pisanja i ideološko-idejno-emotivni dissemination patterns u pitanju.
»
Dostojevski, Hemingvej, kriticari
kvodfak (24 Januar, 2007 - 16:40)
Dostojevski je pomilovan na vesalima, odustao od svojih liberalnih ideja, pribegavsi dubokom, na hriscanstvu baziranom, konzervativizmu. Ti stavovi su se itekako odrazili na njegovu knjizevnost i to na najbolji deo njegove knjizevnosti. Zlocin i kazna je sokantna parelela takve evolucije(Danasnji covek se, naravno, ne bi slozio s takvom paralelom). Kakav je privatno bio moze se videti iz njegovih pisama, u kojima je preovladjuca struktura - Ljubljeni, najmiliji, posalji mi neki dinar.
Ne bih da ponavljam pricu o Hemingveju, vec je bila na blogu.
Ako se sumnjiva pozadina licnosti stvarno odrazava na umetnost koju je stvoruila, onda nema potrebe da se cenzurisu autori. Pa umetnost vec ne valja, publika ce joj presuditi... Sto se tice konkretnog primera, autor bloga je vec pomenuo da mu u pojedinim romanima autor dzibri.
Sto se tice kriticara, Oskar Vajld na fantastican nacin definice kriticara kao novog umetnika. Opanjkavanje poziva kriticara je nerazumevanje i nista drugo.
»
Najnoviji komentari
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)
(1 godina 32 nedelje)