Auto škola Vladica

Nije mi jasno zašto se svi šegače sa Nezavisnom Srbijom. Te nema kvoruma, te Srbija i Fruška Gora, te šta će da piše na nalepnici za kola. Mislim, ne kapiram, šta dežurne namćore može da učini sretnim. Ja to grayscale ćalaprdanje ne varim, nikako. Convert to CMYK, lelemudi. Evo, ja bih skromno istakao sopstveni primer. Za svoju otadžbinu danas sam položio 6000 (i slovima šest hiljada) dinara.

Kružeći oko ENJUB-a kao gorski soko nad Durmitorom lovio sam prazno mesto na parkingu. Em lovio kad mu vreme nije (2 PM), em nekoliko puta bio sporiji od džipova iz kontrasmera. Pardon, đipova. Kod njih na čukama kojih nema ni u vojnim kartama se crveni krug sa malim belim pravougaonikom tumačio slobodnim sudijskim uverenjem. Ko baci klisa dalje, njemu đevojka. Meni šipak đevojka. Nauči polugu sa dva drveta pa se javi, dećko.

I tako dećko obišao krugova koliko je dovoljno za pit stop i promenu guma, kad ono – gle. Eto rešenja. Na parkingu sa sve rampom i čikicom si zadnji vagon, na Energoprojektu mesta ni u blatu, a do Keja da ideš malo je blam. Ali, tu je zato malo parče asfalta koje vabi. Zapravo, kocke kaldrme i travuljina između njih. Nije baš blizu, ali bolje i to nego da se privališ Merkatoru.

Smotam ti ja tako na taj poluograđeni plato pored overene ex-kineske ambasade. Na parkingu za bar 20 vozila nigde nikoga, samo neki Kombi i mali fensi smartić. Pa ako mogu oni... ne obrativši previše pažnju na isprebijani žuti krug koga su dorađivali i geleri pristanem u luku. Vidim piše „Samo za vozila auto škole Vladica“ ali vidim i da nema Vladice. Otišao na veliki odmor. Mislim, kakva bre auto-škola u ovom zabranu prepunog komaraca veličine buba švabe. Daj, bilo bi previše da je ovo navlakuša. Nisam valjda toliko glup da se pecam.

Jesam glup, itekako. Odem da obavim poslić od jedno pola sata, i nakon izlaska iz legla blejača bacim pogled nadesno i nepogrešivo se brecnuh. Jao magarčino. Jao opet. Pa ni tri meseca nije prošlo. Lešinari su opet pustili kandže na pogrešno mesto. Osećao sam se kao poručnik Gruber kada mu ključem grebu njegov mali tenk. Nema ni debelog ni malog. Napali u jatu zalutale ovce. Namestile se za šišanje.

I onda uhodani scenario. Rafal besa u taksiju, apsolutno odobravanje dok te lik kome je mrski pub koliko juče stanjio buđelar vodi na mesto od koga si se sa „zbogom“ opraštao više puta. Bi ti, ali neće stameni čika brka. On kad te zavoli, tu nema raskida. Plava bluza na frontu. Legionar Starog sajmišta, Sivog doma svih mamlaza koji su i PSP položili na blef. Smejem se ja, smeje se Čika Brka. Al’ se on malo više smeje. Dolazi stalna klijentela.

„Je li majke ti, a što sad?“

„A opet ne znaš, a?“

„Jok.“

„A šta je pisalo ispod onog žutog kruga?“

„Da je neki Vladica tu direktor. Pa šta, mislim, jeste vi to u talu, mislim, šta sam ja, ovca, taj bre to mesto nikad video nije, mislim, kao šta vi sad tu uzimate kintu na foru, mislim, koji su bre to džiberski fazoni, mislim, idi bre kupi one mečke nego si mene našao da ložiš...“

Kod sedmog mislim Brka mi nežno saopšti:

„Šest hiljada, gospodine.“

Mislim...

„Evo ti pa vodi Vladicu na mesište. I pazi da se ne zagrcneš. Dabogda te više nikada ne video.“

Brka se nasmeši, lagano prebroja pazar i klimnu redovu:

„Diži.“

Nema, ali nema glupljeg načina da se rešiš love.

Al’ boli... Ode mojih 70 evrića.

Dođe mi Vladica.

Idem na njegov parking da ga čekam.