Zvanicna politika (?)

Kosovo, Srbija, Evropa, SvetZVANIČNA POLITIKA

Svanuo je i taj sudbonosni dan. Skoro osam godina nakon što je, posledicom jednog rata, uspostavljen međunarodni protektorat nad Kosovom i Metohijom; čak sedamnaest godina pošto su „Albansko pitanje“ i status KiM mogli biti otvoreni kao moderna demokratska pitanja, doživeli smo da zvanična Srbija objavi jedan celoviti dokument o statusu ove oblasti.

„Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova“ poznat nam je samo u obrisima. Prepričali su ga obavešteni mediji. Ipak, čini se da je reklamni slogan „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ konačno dobio svoj proizvod.

Ukratko, zvanična Srbija traži da bude sačuvana zajednička država Srba i Albanaca. Kosovske ustanove imale bi punu zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Kosovska autonomija ne bi imala samostalnost u spoljnoj, monetarnoj i carinskoj politici.  Centralne vlasti u Beogradu zadržale bi kontrolu nad spoljnim granicama, vršile bi posebnu carinsku i inspekcijsku kontrolu i imale pravo zaštite verskog i kulturnog blaga. Kosovo ne bi imalo vojsku, a dugoročno prisustvo Ujedinjenih nacija (i njihovih snaga) garantovalo bi sigurnost pokrajine.

Koordinator pregovarčkog tima Srbije Prof. dr Leon Kojen lapidarno je objasnio da Albancima sa KiM nije ponuđen povratak u ustanove Republike Srbije, zato što bi time ovako široka autonomija bila umanjena.

Srpski predlog predviđa i unutrašnje preuređenje KiM. Tri godine posle jednoglasnog usvajanja „Predloga o decentralizaciji i kantonizaciji KiM“ zvanična Srbija danas zahteva „horizontalno povezivanje“ enklava u kojima živi većinsko srpsko stanovništvo i uspostavljanje srpskog entiteta u pokrajini. Ovlašćenja entiteta verovatno su određena u skladu sa „Predlogom o decentralizaciji...“, i planovima uspostave entieta iz pera bivšeg potpredsednika vlade Labusa i predsednika Republike Srbije Tadića.   

Nesporni su stručnost, obaveštenost i dobra namera većine članova pregovaračkog tima Republike Srbije.

Ipak, kakva u naše vreme može biti zajednička spoljna politika, koju ne definiše jedan demokratski izabrani parlament?

Ukoliko nekakvo koordinaciono telo dva parlamenta, ili dve vlade, može da usmerava jedinstvenu spoljnu politiku, pod čijom kontrolom će biti jedinice koje bi trebalo da čuvaju spoljne granice KiM?

 Da li je logično da zajedničku granicu, zajedničke države, obezbeđuje vojska koju čini stanovništvo samo jednog njenog dela?

Kakva je to carinska i inspekcijska kontrola koja ne podrazumeva postojanje zajedničke policije? 

Zašto nije predviđeno da i Albanci učestvuju u izboru Vrhovnog suda Srbije, ukoliko je ovaj sud nadležan i za KiM kao poslednja („nacionalna“) sudska instanca? 

Zvanična Srbija očekuje da budući najviši zakonski akt Kosova bude usklađen sa Ustavom Srbije, a na referendumu nisu čak ni uvrstili albanske birače sa KiM u ukupno biračko telo Srbije.

Kosovu i Metohiji je, na posletku, osporeno pravo da ima zastavu i grab, a AP Vojvodina, koja uživa značajno manju samostalnost i u kojoj čak ne postoji separatistički pokret, ima grb i zastavu.

Pitam se da li je naša država, posle svih nesreća i neuspeha u prošlosti, mogla da formuliše nešto bolje od nagoveštenog sadržaja „Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova“